Двадесето место на Европском првенству, завршено такмичење први пут без иједног освојеног бода и најлошији пласман репрезентације Србије икад на шампионату Старог континента – довољно и лудоме да схвати да је резултат лош, да нешто не штима и да ово свакако није било по плану.
Међутим, пиштољи рукометне јавности, стручњака, бивших играча и радника, чини се, били су репетирани и пре почетка првенства у Грацу.
Држала је оружје рукометна чаршија у опасачу, али будна, спремна, са прстом на окидачу, да извади пиштоље и распали рафале...
Ћорке су оставили за играче, ови мало мање вешти на обарачу су циљали селектора Ненада Перуничића, а сви заједно су гањали једну мету – председника РСС Божидару Ђурковићу.
Одговоран јесте, најодговорнији, јер је поставио селектора који није имао упечатљив резултат ни у клупском рукомету, а камоли да је водио неку млађу селекцију.
Међутим, према Статуту и правилнику, Ђурковић је тада предложио Ненада Перуничића, а Управни одбор је то подржао и једногласном одлуком га именовао за новог стратега Орлова.
Исти онај Управни одбор, односно његов део, који је седео у Грацу и гледао момке како се пате на терену, без идеје и помисли да их посете, охрабре или упуте неку реч. Изузев Драгана Шкрбића, који је сате проводио уз стручни штаб.
Где су сада сви они људи из Управног одбора који су гласали за Перуничића, нема их да иступе јавно, кажу да је и њихов део одговорности огроман и да прихватају последице.
Додуше, не да их нема сада, нема их последњих неколико година! Шта су донели рукомету, колико новца су успели да пронађу, које спонзоре су ангажовали, шта су од свог дела посла уопште урадили? Ништа. Апсолутно ништа.
Да су донели бар нека средства, лако би се селектор пронашао у иностранству, ишло би се напред, не би све новцем било лимитирано.
Изузев Драгана Шкрбића, потпредседника РС Србије, готово ни један члан Управног одбора није за три године донео ни 10.000 евра.
И да занемаримо то, изузев Шкрбића у том УО ни један од чланова нема никакву тежину, непознаница су у рукометним круговима, људи без визије и конкретног решења.
Највећа грешка Божидара Ђурковића је управо избор Управног одбора! Он их је бирао, он је састављао свој тим, тражио сараднике и сада плаћа цену.
Такође, он је предложио селекторе, најпре Јовицу Цветковића, а потом и Ненада Перуничића и нису се показали као права решења и због тога, такође, сада трпи последице.
Остаје нејасно зашто толико бежи од ангажовања страног стручњака, а има их неколико који би радо сели на клупу Србије. Било је у оптицају неколико врхунских имена, али се све завршило на нуђењу, без повратне реакције.
Ђурковић би морао да изабере нови нови Управни одбор, постави младе људе, способне, менаџере, привреднике и оне који желе да раде.
Такође, за селектора репрезентације мора да постоји стручна комисија, да постоје одређени и јасно дефинисани критеријуми и да се крене са радом од нуле. Не вреди овако, по систему „ја предложим, они гласају“. Не иде.
Да не улазимо сада у Статут, који би требало да се измени, да се одговорност и овлашћења равноправно поделе, да централна Србије не буде задрта у чувању власти, јер ништа урадила није за добробит овог спорта. Да Војвођани спусте лопту, почну да раде, а не само да критикују.
О раду Ненада Перуничића најбоље говоре резултати за последњих годину и по дана, они су једина мерна јединица. Јер нико неће памтити борбу, срце или залагање, остаће увек уписане бројке 18. и 20. место.
Играчи – најмање криви, иако је иста ова екипа са Љубомиром Обрадовићем пре годину и по дана елиминисала Португалију, која се јуче борила за пласман у полуфинале!
Нису у Грацу личили на себе, били су без, жара, бледи, као да у њима крви нема, физички они су били на ЕП, али мислима сигурно нису.
Јавност – нереална. Ова екипа нема ни назнака да квалитетом може да стигне до неког већег резултат. Пласман међу седам, осам би био раван златној медаљи.
На крају битке су сви паметни, и ови што неће да играју за репрезентацију, па се дрзну да причају, и ови бивши који ништа нису урадили да нешто промене, и многобројни функционери и рукометни радници, који овај спорт прате од Европског до Светског првенства и буду паметни само после Нове године...
Време је да се сви уједине, устану или одустану. Ствар морала, части, гриже савести. Или можда, ипак, личних интереса.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
