Лука Јовић у вртлогу „српског” проклетства у Реал Мадриду

Иако је то уобичајена ствар у фудбалу, поготово кад је у питању млад играч, то што је тренер Реала Зинедин Зидан изоставио из протокола за Класико Луку Јовића није погодило само њега, већ и већину љубитеља фудбала у Србији.

Зидан је такву одлуку једноставно образложио реченицом „да је његово право као тренера да изостави кога жели”.

Понос што је наш репрезентативац прешао у највећи клуб на свету, прерастао је у забринутост за наставак каријере, јер, бар засад, није успео да се наметне.

Прилику добија на кашичицу, одиграо је укупно 770 минута, а само на четири меча био је стартер. Наравно, највећи део кривице пада на њега и на то што је постигао само два гола, оба у Ла лиги, а по свему судећи, реална је опција да на лето буде послат на позајмицу.

Тиме се само наставља својеврсно проклетство српских фудбалера који су постали чланови Реала, пре Јовића било их је четворица, а сви заједно нису укупно сакупили ни сто наступа!

Први који је прешао у Реал био је Милан Јанковић, а он је једини оставио дубљи траг.  Јанковић је дете Црвене звезде, стигао је у Реал кад је напунио 27 година, таква су тад правила била, и носио је бели дрес у сезони 1987/88.

Био је стандардан, одиграо је 45 утакмица (седам у Купу шампиона) и постигао је пет голова, а треба имати у виду да су му конкуренти за место под сунцем у везном реду били Гордиљо, Мичел и Мартин Васкез, значи сам „крем дела крем”, а често су у постави били сва четворица, а испред њих у нападу Бутрагењо и Уго Санчез.

Други српски фудбалер који је постао члан Реала био је дефанзивац Предраг Спасић. У Мадриду је био од 1988. до 1990. Препорука су му биле добре партије у дресу Партизана, где се показао као бескомпромисан борац, па су га због тога платили 1,2 милиона марака, што је тад била огромна свота.

Одиграо је 25 мечева, добио је шест шутих картона и постигао је један аутогол, па још у Класику на Камп ноу.

На жалост, од тад у свим анкетама које се спроводе свремена на време, важи за један од највећих трансфер-промашаја у шпанском фудбалу.

Дејан Петковић звани Рамбо трећи је наш човек у Краљевском клубу. Стигао је такође из Црвене звезде 1995, али у наредне две године појавио се у тиму само на пет мечева, укупно 125 минута, пошто је био на позајмицама у Севиљи и Расингу из Сантандера.

Треба имати у виду да га је по повртаку са каљења у Андалузији сачекала конкуренција у виду Раула, Шукера, Мијатовића и Седорфа, тако да стварно није имао никакве шансе.

Последњи Србин у Реалу, пре Јовића, био је и још један играч Црвене звезде, Перица Огњеновић.

И он је званично био члан две године, од 1999. до 2001, сакупио је 423 минута на 22 утакмице, постигао је један гол и уписао три асистенције.

Међутим, њему дефинитивно ништа није фалило тамо, пошто је добио годишњу плату од 1,2 милиона евра, а остаће упамћено да је клуб послао на позајмицу Семјуела Етоа да би се направило места за Огњеновића.

Ипак, није добио шансу код Гуса Хидинка, а код Џона Тошака на кашичици, са клупе, па је тако једини гол постигао против Сарагосе у Купу краља. За утеху, и поред мале минутаже рачуна му се да је освојио Лигу шампиона у сезони 1998/99. 

Тренери друга прича

За разлику од наших фудбалера, тренери су оставили дубок траг у Реалу.

Први је био Миљан Миљанић. Легендарни Чича седео је на клупи од 1974. до 1977. и освојио је две титуле шампиона Шпаније (1974/75. и 1975/76) и Куп краља (1974/75).

Миљанић је у марту 1975. избегао да води Реал у утакмицама против Црвене звезде у Купу купова, екипу је водио кондициони тренер Срећко Радошић. Реал је поражен после једанаестераца на Маракани.

Вујадин Бошков је седео на клупи од 1979. до 1982. Освојио је дуплу круну 1978/79. и стигао је до финала Купа шампиона у сезони 1980/81. где је минимално поражен од Ливерпула.

Радомир Антић је био тренер Реала од од марта 1991. до јануара 1992. Остаће упамћено да је Реал био први на табели и прошао је у четвртфинале Купа победника купова кад је смењен наш стручњак.

Сменили су га навијачи махањем белим заставицама, што је био сигнал да и поред добрих резултата нису били задовољни лепотом игре.

Заменио га је Лео Бенхакер који је одмах испао из Европе, а потом је прокоцкао Антићевих плус седам бодова у Ла лиги, Барса је на крају постала шампион.