Ђоковић причао са Иранцем Шервином: Ја сам ученик живота

Ко до сада није схватио како Ђоковић начином живота више побеђује него бекхендом или ретерном, могао је то да сазна из разговора који је имао са Иранцем Шервином Џафаријахом, са којим, како је написао на Инстаграму, од недавно сарађује на спортској исхрани, благостању и како у потпуности побољшати наше искуство као људских бића.

“Здравља, љубави, мира и слободе”, додао је, а баш овај мозаик у великој мери доприноси ономе што је Ђоковић данас.

- Са Шервином се консултујем око исхране – објаснио је Ноле.

Зато су разговор започели причом о корони. Како се хранити у време пандемије, поготово људи који не могу да излазе недељама и месецима.

Како да се они ослободе стреса, како да буду здрави, психички, емотивно и када је у питању исхрана?

У центру приче и њихове сарадње је позитиван приступ животу. Да тако нешто може да буде и у сред пандемије, објаснили су:

- Неки људи не могу ни да напусте стан и не могу да иду на посао. Код мене као да сви ходају, да уживају, као да су победили пандемију. Ако стварате бол или страх, ваше тело ствара информације да је повређено. Људи су једина врста која живи у сталном страху. Зебра мора за секунду да убрзо до 60 на сат да би побегла од лава, после пет минута је потпуно мирна, смеши се и једе храну. Ми људи то не радимо. Ми стално седимо у страху – почео је Шервин дискусију.

- Пратим Новака од када је имао 20 година. Одушевљен сам читавом његовом породицом.

Ђоковић се надовезао:

- Говориш о схолистишком приступу животу? Промениш једну ствар и све се мења. Наше тело функционише као један хармоничан систем, ако створимо услове... Треба само да помогнемо нашем телу да ради у оптималном стању. Ја и даље учим о томе, треба да то чинимо читав живот, какав год факултет да имамо. Једна од најпотцењенијих изазова које имамо је учење о себи. Како ради наше тело, како раде наше емоције, какав је наш дух, ко смо ми? 

Причао је и о својој деци, Стефану и Тари.

- Изменио сам се потпуно. Научио сам како да будем присутан, научио сам то од деце. Стално нас бомбардују информација, вестима. Тако заборављате све, а они су мајстори како да се искључе. Као одрасли ми носимо неки терет са нама, ми смо понекад жртве, то нам ствара емоционалне блокаде. Деца знају да опраштају. Брат је ударио сестру, она плаче пет минута, следеће што видиш они се играју и заборавили су шта су радили...