Марко Девић: Збогом фудбалу, али само на терену

Фудбалски живот многе није миловао, или је знао само благо да их помази, једном у десет година, некима је пут био посут цвећем.

Поред оног најмириснијег друма живео је Марко Девић скоро две деценије. И уживао! Није у детињству ни сањао да ће толико високо да узлети, чак до Европског првенства 2012. у „његовој” Украјини.

Ових дана рекао је себи испред огледала – крај, нема даље. Само у копачкама. Последњу фудбалску кривину оставља, каже, иза леђа.

– Ситуација са коронавирусом и уговор са азербејџанским клубом до лета утицали су да донесем овакву одлуку. У питању су и фудбалске године, 36 сам некако прегурао – осмехну се увек ведро београдско дете.

– То би било то, човек у 37. години почиње да размишља о неким другима стварима, животним и спортским изазовима. Са ове дистанце, ипак, не могу више себе да мотивишем, да дођем на стадион у 15 часова, да ми тренинг почне пола сата касније. Како да играм на максималном нивоу, са друге стране сам професионалац што обавезује да пружаш сто одсто могућности из дана у дан, ту је и породица... Сео сам, размислио и једноставно – збогом фудбалу. Само на терену.

Рекао је много на зеленом правоугаонику, вероватно ни сам не слутећи да ће да надмаши и играче о којима су стручњаци у млађем узрасту имали висока мишљења.

– Нисам очекивао више од 16 година лепе каријере у иностранству. Срећан сам и поносан, наравно. То су велике ствари за мене. Много лепих момената пролазило ми је кроз главу, као да сам јуче дебитовао у сезони 2001/02. за моју Звездару у ондашњој Првој лиги, против Црвене звезде, Партизана, Војводине... Пролете време, за час. У децембру 2004. отишао сам из Вождовца преко границе, отворио врата Украјине, закорачио у Харков, драг град! На срцу ми он стоји од тад, тако ће бити док сам жив.

Озбиљан човек увек има план – дневни, недељни, месечни...

– Прво одмор, да мало сложим коцкице. Из ове перспективе бавићу се менаџерским послом, за почетак, па ћу да сагледам све остале могућности. Волим и шах да играм, биће отварања табле, слагања фигура. Више сам, ипак, за игре са лоптом. Инструменте не свирам, бићу менаџер, затим тренер. Имам „А” лиценцу, у плану је да похађам и курс за стицање највише тренерске дипломе. Само да ви-дим у којем ће смеру све да иде, наћи ће се простор за млађе фудбалере, првенствено, путовања су неизбежан део живота агента, тај посао је далеко мање стресан од тренерског – отклонио је дилему Девић.