PARTIZAN – PRELAZNI ROK: Na pojačanja 550.000 evra

Partizanov paradoks: u danu kad je angažovao trojicu „grom” pojačanja (Miloš Jojić, Ivan Obradović, Svetozar Marković) nameran da ubaci u veću brzinu u trci za titulu, Parni valjak se, uprkos minimalnom vođstvu i činjenici da je imao igrača više, okliznuo protiv Metalca u Gornjem Milanovcu, inicirajući ogromnih minus osam u odnosu na lidera Crvenu zvezdu.

Subota, 3. oktobar – slika i prilika crno-belih amplituda, krucijalnog uticaja i na konačan stav o letnjem prelaznom roku, začinjenog šetnjom „od sjaja do očaja” i – nazad.

U „utakmici” došli – otišli: 9:5, prevedeno u novac – 550.000 naspram 15.850.000 evra, uz napomenu – čak 10.000.000 utanačeno je još „smirajem” prošle jeseni transferom Strahinje Pavlovića (ostao još šest meseci na pozajmici) u Monako.

Ostaće za svagda: Parni valjak platio je obeštećenje za dolazak samo dvojice igrača – transfer Makija Banjaka iz ljubljanske Olimpije i pozajmicu Filipa Holendera iz Lugana, mahom se oslonivši na povratak svoje dece – Aleksandra Miljkovića, Svetozara Markovića, Ivana Obradovića i Miloša Jojića (bez obeštećenja), ne „uhvativši se za džep” ni pri potpisima vernosti Dušana Lalatovića (prosleđen filijali Teleoptiku) i Žana Kristofa Baebeka („slobodni” Denis Stojković trenirao je još proletos u „Zemunelu”).

Rekonstrukcija igračkog kadra, apropo planetarne pošasti u vidu koronavirusa – na nikad usahlijem fudbalskom tržištu, može da se podeli u dve faze – sa Savom Miloševićem i Aleksandrom Stanojevićem na klupi.

Sudar dve filozofije, definitivno, odrazio se i na intenzitet pazara („na globalnom planu” – kumovao konfuziji!) – nekadašnji golgeter zadovoljio se Makijem Banjakom kao zamenom za Strahinju Pavloviću tvrdeći da u starim, oprobanim snagama još ima baruta za velika dela; bivši defanzivac od prvog dana vapio je za novajlijama, čini se – dobivši ih od uprave prekasno (neko bi, pak, rekao: u ovolikoj meri nisu mu ni bila potrebna s obzirom na već skockan tim).

I Milošević i Stanojević prezentovali su pogrešnu retoriku: Savova je, na primer, ulazila u atar sportskog direktora (bruka da ga Partizan, bar zvanično, još nema!) – „Sadika ne bismo pustili za 15 miliona”, Aleksandrov apel za „svežom krvlju”, s druge strane, indirektno je uticao na pad samopouzdanja starosedelaca.

Epilog?

Partizan na današnji dan: bez projektovane Lige Evrope, da zlo bude veće - „srozan” na superligaškoj tabeli (promena glavnokomandujućeg nije donela, bar za sada, očekivan boljitak), plus – sa „svega” pet miliona evra inkasiranih prodajom Umara Sadika (još četiri, kroz bonuse, priznaćete – u magli).

Najveća odgovornost (čitaj: krivica) je, kao i uvek, na (ovog leta prilično finansijski nemoćnoj; prebacivanju loptice sklonoj) upravi, sa olakšavajućom stavkom – rastrzanošću pri reakcijama na pijaci shodno rokadi trenera (odlazećeg nije mogla da zaustavi, postavljanje naslednika naišlo na simpatije) i njihovim migovima. Ali...

U tom grmu i leži zec: Partizan nema (jasnu, nevezanu za ime i promene šefa struke) strategiju (po nekima ni – kadar, ponovimo – gde je sportski direktor?), stoga – ne bi trebalo da čudi što se ponekad kupuje kasno i prodaje ispod cene...

Na taj način: nekad i nešto dobro (na primer: angažman Miloša Jojića) teško pretvara u ostvarenu „fontanu želja”, neretko obesmišljava nepravovremenim, pogrešnim potezima...