Šok terapija u Partizanu nije urodila plodom: Mnogo zašto, nijedno zato!

Jeste, reakcija je bila potrebna. Utakmica protiv Burga je bila dosta blamantna. I tako nije moglo dalje. Reakcija je i stigla – u vidu rastanka sa trenerom Vladom Šćepanovićem.

Ali, da li je bila prava, u pravom trenutku? Da li je reagovano na način dostojan velikog kluba, kakav Partizan nesumnjivo jeste? O tome bi već moglo da se diskutuje.

Ali  da li je donela reakciju? Teren, jedino pravo merilo svega, rekao je svoje. Ta, bukvalno, šok terapija nije urodila plodom.

Crno-beli su na gostovanju u Laktašima bili još manje koncentrisani – iako smo mislili da je to nemoguće – nego nekoliko dana ranije protiv francuskog tima.

Ako je nekome promaklo, mada sumnjamo – Partizan je meč u Laktašima počeo sa devet izgubljenih lopti za prvih deset minuta. To se ne oprašta ni pionirima. Iskusni igrači, ozbiljnog kvaliteta, kakvi igraju u Partizanu, to sebi ne smeju da dozvole. Ma ko da im stoji kraj klupe. I ma ko da je sa druge strane terena.  

Do kraja utakmice sa Igokeom, crnobeli su pogrešili još 14 puta. Ukupno 23 izgubljene lopte! Pa neka su se igrala i dva produžetka, previše je.

A to je ono što je pred put u Laktaše „potpisalo” kraj saradnje sa Vladom Šćepanovićem. Od početka sezone, te greške, potpuno neiznuđene i neobjašnjive, uvlačile su crnobele u ozbiljne probleme. Kada ih nije bilo – a bilo je i takvih utakmica – Partizan je igrao sjajno. Pobeđivao. Pokazao da ume. Da može.

A onda bi opet upadao u te svoje „crne” minute. One nikako da se završe. Utakmica u Laktašima samo je nastavila agoniju Parnog valjka.

Jeste, tačno je. I pored svega toga, Partizan je na prvom gostovanju van Beograda u ABA ligi ove sezone, imao šansu i da slavi. Sve i da su pobedili, to ne bi umanjilo odgovornost igrača za greške koje, ne samo da se iz meča u meč ponavljaju, već ih je sve više! Tek to je potpuno šokantno.

Svi znamo kako ti momci mogu da igraju. Gledali smo ih. Gde je nestala ona želja i energija koja ih je nosila? Verovatno ni oni nemaju odgovor.

A posebno je sada sve konfuzno. U Humskoj su se zahvalili treneru, pre nego što su imali spremno rešenje. Tim je prepušten šefu struke juniorskog tima, Milivoju Laziću. Čoveku koji nesumnjivo ima znanje, ali koji se odjednom našao na potpuno nepoznatom terenu. U timu koji je potpuno van ritma.

Osim toga, i dosadašnji Šćepanovićevi, Dejan Mijatović i Aleksandar Matović, su van pogona. Oni zbog Kovida 19. I ne mogu da pomognu. Mada, ostaje pitanje da li ćemo i njih ubuduće gledati u Partizanu. Prošli put kada je bio u Humskoj, Mijatović je zajedno sa tadašnjim prvim trenerom – Nenadom Čankom – i napustio klub. Ali, to nije tema ove priče.

I koliko god da je rastanak sa Šćepanovićem bio izvestan, došao je u pogrešnom trenutku.

Možda je bilo jednostavnije dati još jednu šansu Šćepanoviću, a malo promešeti tim, osvežiti – a što će sigurno uraditi ko god bude došao na njegovo mesto. Posebno jer – ponovićemo – klub očigledno u tom trenutku nije imao spremno rešenje.

U danima iza nas, nizala su se razna imena. Moguća i nemoguća. Od „viđenog” dolaska Saša Filopovskog odjednom nije ostalo ništa. Čini se kao ni od povratka Aleksandra Džikića. A to su bila dva imena koja su se najglasnije pominjala.

A onda je Humsku obavila tišina. Možda je to zatišje pred neku „buru” – u smislu neke velike „bombe”. Samo za to nemaju vremena. Sledeća utakmica u Evrokupu može da odredi sudbinu kluba u ovom takmičenju. Osim, naravno, ako se u Partizanu nisu pomirili sa tim da je ova sezona već izgubljena.