DA SE NE ZABORAVI - Admir Smajić: Partizan je imao dušu

Kad se pomene Admir Smajić – Partizanov univerzalac od 1979. do 1988, stariji navijači Parnog valjka sa razneže: neumorni trkač, rođen u Bijeljini 1963, zauvek im se partijama za nezaborav i učestvovanjem u šampionskim pohodima (1983, 1986, 1987) uselio u srca.

Bronzani reprezentativac Jugoslavije sa Olimpijskih igara u SAD 1984. pomno prati fudbalska zbivanja i žali što Srbija i BiH nisu izborili plasman na EP, iako im je tamo, kako tvrdi, po kvalitetu mesto.

Akcentujući, naravno, svoj Partizan:

- Ljudi su nas voleli, bilo je mnogo emocija. Čak su i Zvezdini navijači imali poštovanja prema nama. Bilo je tu skandiranja i provokacija, nikada psovki i vulgarnih povika. Zato je ta beogradska sredina uvek bila Jugoslavija u malom. I zbog toga sam ja voleo taj Partizan – za agenciju Anadolija prisetio se Admir Smajić.

Sa iskrom u očima...

- Kod nas je bilo mesta za jednog Vokrija, Čapljića, Omerovića, Bajovića, Kataneca, Radanovića... Bilo nas je iz svih krajeva zemlje i zbog toga je taj Partizan imao dušu. Nikada nisam vodio računa o tome ko je koje vere i odakle je došao. To u Partizanu nikada nije bilo bitno i zato sam ponosan na tih devet godina koliko sam proveo u Humskoj.

Uz – aktuelizaciju:

- Nedavno se igrao večiti debi i kćerka me je zamolila da joj nabavim ulaznice. Rekla je: „Papi, znam da je bez publike, ali bih volela da budem na stadionu”. Kontaktirao sam ljude iz kluba i izašli su mi u susret. Kćerka je otišla za Beograd i pratila utakmicu iz lože. Neopisiv osećaj, nešto što se ne može kupiti parama. Meni od Partizana ne treba ništa u materijalnom smislu i nikada tako nešto nisam ni tražio. Dovoljno je poštovanje koje mi ukazuju i način na koji mi stavljaju do znanja da me nisu zaboravili. Sva moja deca znaju sve o Partizanu, jedna, druga, treća kćerka. Apsolutno sve. Navijači to osećaju i zato me i toliko vole.

Smajić je „bacio pogled” i preko plota:

- Izuzetno mi je drago što je Crvena zvezda osvojila Kup šampiona, pre svega iz razloga što veoma cenim Dragana Džajića. Jednom prilikom mi je rekao da mu je najveća greška u karijeri što nije uspeo da me dovede u Crvenu zvezdu. To mi je najbolji dokaz da sam bio veliki igrač. Otkriću vam još jednu tajnu, čitava priča o Zvezdi kao prvaku Evrope je krenula upravo od Admira Smajića. A, znate kako? Ja sam 1990. igrao za Ksamaks u finalu Kupa Švajcarske protiv Grashopersa, Džaja me je zvao i zamolio da mu nabavim video snimak utakmice. Pitao me je šta mislim o ekipi Otmara Hicfelda. Rekao sam da su veoma opasni, da imaju nekoliko izvrsnih pojedinaca poput Bikela, Sutera, Eglija i upozorio sam ga da će više problema imati u Beogradu nego u Cirihu. Tako je i bilo. Ne zanima me kako će neko protumačiti činjenicu da je ljubimac navijača Partizana pomogao Zvezdi u analizi protivnika na putu ka tituli prvaka Evrope. Priča je 100 odsto istinita i ako ne verujete, možete da proverite sa Džajićem.

Eto, imalo je i to, „Smajićevo vreme”, neku drugu dušu...