Partizanu potreban Miljković iz Subotice

Uhvate li vas navijači „na keca” na zub, morate da budete duplo bolji od ostalih da bi, teška srca, kazali: „pa, dobro, nije bio loš”...

Usud Aleksandra Miljkovića, desnog beka i Partizanovog odlikaša iz „klase 1990”, osuđenog bez „krunskog dokaza”, olako, da se kroz pola karijere (čitaj: u Humskoj), izuzev s brzonogim rivalovim krilima, bori sa vetrenjačama – više upamti zvižduke, nego, čak i kad zasluži, čuje aplauze.

Pomisliće neko: za to je kriva greška od 23. oktobra 2008. (ejjj, kad je imao svega 18 godina) protiv Sampdorije, međutim...

Partizanova publika, naročito probirljivija „sa sedenja”, redovno izabere „ljubimca”, po mogućstvu – stasalog u crno-beloj školi, predodređenog za lakmus hartiju nezadovoljstva, uz paradoks – strancima se redovno gleda kroz prste, dok...

Miljkoviću, te njemu „sličnima” (na primer, Marku Šćepoviću, Stefanu Baboviću...), samo ponekad!

Dobro, defanzivac iz Bora nikad nije dosegao (seniorski) reprezentativni status, ne ide mu ni svaki centaršut centarforu „na trepavicu” (ume, napred, da bude iritantan), protivnikovom virtuozu uspe da mu „proda” i koju foru, ali...

U dominaciji Parnog valjka (period maj 2010 – novembar 2011) protiv Crvene zve-zde, „general” Aleksandar Stanojević (pored svih junaka – Radosav Petrović, Moreira, Stojković, Vukić, Šćepović...) kleo se u „redova” Aleksandra Miljkovića, sposobnog da taktičke zadatke odradi besprekorno i ne dozvoli da se večiti rival posle akcija po njegovoj strani raduje njihanju crno-bele mreže. Jednostavno, znao je da spusti rampu!

No, čak i šest trofeja (četiri titule i dva kupa), sa duplim krunama kao šlagom – 2009. i 2011, nisu odobrovoljili auditorijum na Topčiderskom brdu, otud...

Po-vratak desnog beka na stadion poviše Autokomande (posle sedam godina) propra-ćen je „uzdržano”, u stilu - „okej, potrebna nam je „crno-bela krv”, zna i kako se podižu pehari, ali...”

Ali?! Lovio se kiks, u nedostatku – raščlanjavalo izvođenje auta protiv Šarlroa (tačno, nije se proslavio; za razliku od klizajućeg starta kojim je spasao gol), notiralo kako ga je Aleksandar Katai prevario (a, koga ove jeseni nije?!)... Sve dok... „Pa, dobro, u Subotici nije bio loš”...

Ne, Aleksandar Miljković je protiv Spartaka, neposredno pred reprezentativnu pauzu, bio sjajan: učestvovao je u akciji kod oba Partizanova gola – asistirao Takumi Asanu (mnogi su, shodno majstorstvu, u prvi mah pomislili: „Ma, ovo je uradio Bibars Natho!”) i nabacivanjem sa desne strane inicirao proigravanje Filipa Holendera neumoljivom Aleksandru Šćekiću!

Da zaključimo: Partizanov dres nosili su i mnogo bolji desni bekovi od Aleksandra Miljkovića, ali činjenica da je osvojio isti broj šampionskih znamenja kao neprevaziđeni Fahrudin Jusufi implicira – bar malo više poverenja.

Eto, da ga često osporavana crno-bela „dvadeset šestica” od tifoza ima bar polovinu kao od trenera i saigrača, veća je šansa za još partija poput vrhunske na severu Bačke.

Miljković, ali – iz Subotice, potreban je (naročito ove jeseni skroz neubedlji-vom) Partizanu!