Da nije bilo tuberkuloze u najboljim igračkim danima Dževad Šećerbegović bi blistavu, karijeru u potpunosti pozlatio. Iz tih razloga odbio je beogradsku Crvenu zvezdu, a kasnije i Hajduk, plašeći se da neće moći da pruži ono što se od njega očekuje. Ostao je veran Slobodi, a kasnije je izgradio i solidnu inostranu karijeru. Danas kaže da je Jugoslavija bila njegova istinska domovina.
Rođen polovinom jula 1955. godine u Rahiću kod Brčkog, Dževad Šećerbegović je dosta mlad stigao u Tuzlu. U Slobodi je bio neko i nešto, mogao otići i dalje, ali on je ostao veran „crno-crvenom” dresu.
– Ako me se još neko seća od čitalaca Sportskog žurnala, sve pozdravljam. I sve volim. Tako sam vaspitan – započeo je priču Dževad Šećerbegović.
Kada čovek naniže određeni broj godina, on ih ima 65, onda se često vraća u detinjstvo i ranu mladost, čuva ih u svojim najlepšim sećanjima.
– Bio sam rodbinski vezan za Tuzlu. Brat, sestra, stričevi..., svi su bili u Tuzli. Doduše, roditelji su mi živeli u Gornjem Rahiću. Lepota jedna, živopisno mesto. Priroda je bila darežljiva. Imao sam ogromnu poljanu, tu smo trenirali, družili se, igrali i stasavali. Švercovali su me za prvi tim Gornjeg Rahića, neko je iz Tuzle video me i preporučio Slobodi. Otišao sam u Tuzlu, pohađao sam gimnaziju. Odem u Borovo na turnir, pokojni Ante Biće Mladinić pozove me u pionirsku reprezentaciju Jugoslavije. Napredovao sam i u Slobodi i sa 18 godina bio sam prvotimac Slobode – priseća se Šećerbegović.
Imao je priliku da sa 20-ak godina pređe u veliku Crvenu zvezdu, odbio je bjanko ponudu. Danas kaže da nije to trebao da učini.
– Kada vraćam film, pa ja sam išao iz greške u grešku. Nisu me tada toliko pare privlačile. Ipak, odigrao sam u Beogradu bogovsku utakmicu, Sloboda je dobila Zvezdu sa 3:1. Zvao me Dragan Džajić da se pridružim četi Gojka Zeca. Strašan tim sa Milošem Šestićem, sa Dušanom Savićem, sa Zoranom Filipovićem, sa Vladimirom Petrovićem. Kajem se zbog Crvene zvezde. Da sam poslušao Džaju, mislim da bih uklopio se i da bi imali veliki učinak u Evropi. I ja bih kao takav imao puno više nastupa za reprezentaciju. Životna greška mi je što nisam prešao u veliku Crvenu zvezdu – sa setom govori poznati bivši fudbaler.
Za njegove usluge bio je zainteresovan i Hajduk...
– To je bilo kada sam ja već bio formiran igrač. Tomislav Ivić insistirao je na mom angažovanju. Imao sam lep učinak u Moskvi na OI. Ljudi me kume i mole, a ja glumim nekakvu pamet. Bio sam mlađi, delovao sam tada nepromišljeno – nastavlja Šećerbegović.
Kao levo krilo je punu deceniju igrao za Slobodu, pa se preselio u Bešiktaš i odigrao 62 utakmice. Tamo je trener bio Branko Stanković. Međutim, nije samo to bilo presudno, možda je i bio izbor „Ambasadora”. Ipak, sve se nekako poklopilo.
– Stanković je meni bio trener drugu godinu. Mene je angažovao nekadašnji igrač Vojvodine i Crvene zvezde Đorđe Milić. Što se tiče Branka Stankovića, nisu ga uzalud zvali Ambasador. Bio je gospodin, fudbalski autoritet i veliki čovek. U Bešiktašu sam doživeo punu ljudsku i igračku zrelost. Nisu me Turci uzalud proglasili najboljim strancem koji je tada igrao tamo. Ostavio sam dubok trag u Turskoj – ponosno će Šećerbegović.
Pretposlednjeg januarskog dana 1977. godine je u Bogoti debitovao za Jugoslaviju protiv Kolumbije i upisao devet nastupa. Učesnik je OI u Moskvi 1980. godine. Tuberkuloza ga je kočila i usporavala, ali je uprkos svemu ostvario lepu karijeru.
– Imao sam fizičke predispozicije da ostvarim više. Drugi su govorili da sam iskoristio možda 40% od mog potencijala. Luda glava je činila svoje. Kasnije je stigla bolest. Ona me zadesila pred odlazak na SP u Španiji 1982. godine. Šteta, možda sam mogao više. I sada ponavljam da bih ostvario daleko više da sam sedam godina ranije prešao u Crvenu zvezdu. Imam lep život, imam suprugu i dvoje dece. Život je ispunjen, ali moglo je to biti daleko više. Dobro je i ovako – nastavlja Dževad Šećerbegović.
U njegovoj porodici nema naslednika fudbalera, ali kćerka je dobro uspevala u tenisu. Doduše, taj „beli sport” nije više u modi u ovoj poznatoj porodici.
– Ćerka je završila koledž, danas radi kod brata. Tenis je igrala četiri godine u SAD. Sin je igrao fudbal. Nije bio loš. Mada, bolji je bio student nego fudbaler, ali i da je ostao u sportu mislim da bi dogurao daleko. Ovako, danas je uspešan i poslovan čovek, ima rezultate – zaključio je svoje kazivanje nekadašnji vrhunski fudbaler Slobode i Bešiktaša.
Dževad Šećerbegović, Brčak i Tuzlak, fudbalski džentlmen i gospoda za sva vremena...
Velika nostalgija za Jugoslavijom
Koji je to dres? To je broj 11 dres, to je Tuzla ekspres. To je beg – Šećerbeg... Tako su ga reči reportera Ivana Tomića opisivale. Danas kaže da ima nostalgije za onim zlatnih fudbalskim danima, njegovim vremenima.
– Kako nema nostalgije. Bolje reći, ostao sam onaj isti Šećerbegović. Jugoslavija je meni i danas u glavi i u srcu. Kako smo se voleli, družili, poštovali se, bili opušteni. Nismo do 28. godine mogli vani. Dakle, poznavali smo se međusobno, družili se, pazili jedni druge. I danas se čujem s tim ljudima. Čestitamo jedni drugima Božić, Vaskrs, Bajram. Ne može mi niko oteti to. Danas imate republike, državice. Meni je tada bilo daleko lepše i Jugoslaviju danas nosim u srcu – sa uzdahom izgovara Šećerbegović.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
