Kakva godina za Anju Crevar, ali najboljoj srpskoj plivačici ipak nešto nedostaje

Kakva godina za najbolju srpsku plivačicu Anju Crevar. U mislima na početku učešće na velikim takmičenjima, sa ispunjenom normom bila spremna za drugo predstavljanje na Olimpijskim igrama, potvrda dominacije na domaćim bazenima, na 200 i 400 slobodno i mešovito.

Kad pričamo o dominacija 20- godišnja članica Dinama iz Pančeva drži osam nacionalnih rekorda u slobodnom, leptir i mešovitom stilu uz još pet u malim bazenima. Sve sa 20 godina.

Ako je u Riju bila najmlađa učesnica, za Tokio se baš pripremala. Normu je ispunila u Marselju plivajući 4:37,70 na 400 mešovito. Ogroman napredak u svakom pogledu.

Danas je Anja na visinskim pripremama u Sijera Nevadi. Član grupe koja trenira u Španiji, u kampu pored Barselone, sa Fredom Vernom. Raspoloženo priča:

– Sjajni su uslovi za rad. Mislim samo na trening. Ovakvih mogućnosti nemam ni u Beogradu, nigde u Srbiji. Realizujem plan koji sam napravila uz pomoć porodice, saveza, Olimpijskog komiteta, ministarstva i sve ide kako treba. Jedino...

Jedino?

– Nedostaju mi trke. Valjda će ih biti kada se ovo malo smiri u Španiji, Holandiji... Sparing, simulacija na treninzima je nešto sasvim drugo od atmosfere takmičenja, trke sa vremenom. Uželela sam se.

Sa trenerom Mirkom Spasovim znalački sprovodi program. Sama činjenica da je u kvalitetnoj grupi dovoljno govori koga Srbija ima u ženskom plivanju. Naslednica sugrađanke Nađe Higl:

– Bilo bi lepo ako tako bude. Počinjala sam gledajući Nađu, ona je uzor. Njen rezultat iz Rima je nezaboravan.

Neizbežna je priča o koroni. Ali a priča kada je Anja u pitanju ima i dodatak. Zove se mononukleoza sa kojom se naša takmičarka borila u avgustu. Borila i pobedila pa se vratila bazenu.

Ali, priča o koroni obuhvata i njen rad u bazenu dimenzija 3h2 metra u porodičnoj kući, pozajmljenim tegovima, raznim načinima da se neizvesnost, nezadovoljstvo, dugoj izolaciji, čekanje potisnu u drugi  plan.

– Prvo o odlaganju Igara, mlada sam, za mene je ovo prilika da u narednom periodu samo još više napredujem i spremna sam za takav rad. Imamo dobar program, znamo šta hoćemo. Drugo, mononukleoza je prošlost, glavno je da je sada sve u redu.

Ipak, trebalo je nadoknaditi onih mesec dana obaveznog mirovanja. Za nekog ko je stalno u pokretu, ko kipti od želje za napretkom mononukleoza je bila šok. Ipak, karakter, mentalna snaga i podrška su je brzo vratili u normalu.

– Na pamet mi nije padalo da odustanem. Posebno sada kada sam sa grupom mislim samo kako da budem bolja. Naredne godine Budimpešta u maju i nadam se, baš se nadam Tokiju. Ako bude sve kako treba mogla bih u finale. A posle kako bude.

I ode Anja na trening, raspoložena grupa ne sme da čeka. Radi, pliva, ispunjava zadatke i čeka ono što najviše voli – trke.