Milan Mlađan: Uskraćena ispisnica promenila sudbinu

Dok su tekli poslednji sekundi kvalifikacione utakmice za Evrobasket 2022. između Srbije i Švajcarske u Finskoj, dok je Marko Mlađan prodirao uz čeonu liniju da asistira sedam godina starijem bratu Dušanu koji je iz kornera, gazeći liniju za tri poena odapeo hitac za senzacionalnu pobedu nad reprezentacijom zemlje u kojoj je rođen, u Belinconi, u kući Branka Mlađana, nastarijeg od trojice sinova Milana Mlađana, najboljeg strelca Prvenstva SFRJ u sezoni 1988/1989 (prosek 31 poen) niko nije sedeo.

Ni roditelji, ni brat ni snaha, ni bratanice ni bratanci dvojice švajcarskih reprezentativaca, tvoraca trijumfa nad vicešampionima Evrope.

- Bilo je dosta sreće, utakmica je bila izjednačena, a Srbija u alternativnom sastavu bez najboljih košarkaša. Međutim, za švajcarsku košarku to je bio veliki dan, pobeda nad moćnom Srbijom. Ipak, je u Švajcarskoj košarka poluprofesionalni sport, retko ko trenira dva puta na dan, igrači rade i studiraju, daleko je to od statusa koji ovaj sport ima u Srbiji – prva je reakcija starog dobrog poznanika Milana Mlađana.

Za koga ste navijali? – pitam.

- Nadam se da mi neko u Srbiji neće zameriti ali za sinove. Roditeljska ljubav nema granice, mada mi je u dubini duše bilo žao Srbije. Međutim, ovo je sigurno najveća pobeda Švajcarske u istoriji, pobeda nad protivnikom najvišeg rejtinga, mada je u prošlim kvalifikacijama savladana Rusija, Dušan je dao pet trojki, a na jednu loptu je izgubljen meč sa Italijom, u kojem je Marko ubacio preko 20 poena. Igrano je u Švajcarskoj, bile su to spektakularne priredbe...No, trijumf nad Srbijom ne može da se poredi ni sa čim drugim – priča Milan.

Dok je tekla akcija i Dušanova lopta parala mrežicu pomislio sam eto sportske osvete sinova što njihov otac nikad nije dobio šansu u reprezentaciji otadžbine, tada je to bila Jugoslavija, a Milan Mlađan je godinama bio najbolji ili među najboljim strelcima.

- Bio sam svestan da su Žarko Paspalj i Toni Kukoč tada bili najtalentovanija krila ne u Evropi, već možda i na svetu, a ja sam bio s izuzetkom jedne sezone u Zadru, kada smo osvojili titulu prvaka SFRJ, u ipak malom IMT-u. A u reprezentaciju se ulazilo iz velikih klubova, Partizana, Crvene zvezde, Jugoplastike, Cibone...Zato sam i poželeo da ponesem crveno-beli dres, da u njemu završim karijeru – priseća se Milan.

Govorim mu da ispred sebe imam fotografiju Crvene zvezde na kojoj je i on, u drugom redu poslednji desno. Prepoznajem Stevana Karadžića, Predraga Bogosavljeva, Iva Petovića mlade lavove Nebojšu Ilića, Sašu Obradovića, Aleksandra Gilića, Slobodana Kaličanina, trenera Zorana Slavnića, njegovog pomoćnika Marina Sedlačeka...

- U to vreme nisi mogao da menjaš sredinu bez ispisnice...Nisam želeo da ostajem u Zadru i vratio sam se u IMT iako je bio drugoligaš. Ali od traktorista sam dobio stan i kao drugoligaši smo osvojili Kup Jugoslavije u Nišu 1987. U polufinalu smo savladali Partizan sa Divcem, Paspaljem, Obradovićem, Đorđevićem...ubacio sam 35 poena, sedam trojki, a u finalu smo pobedili Olimpiju uz mojih 25 poena i odlučujući koš – seća se Milan kao da je juče bilo.

Prelazak u Zvezdu je Milanova neostvarena želja, inspirativna za priču:

- Slavnić me je želeo po svaku cenu, verovalo se da će generalni direktor IMT-a, velikog privrednog giganta zbog prijateljstva sa Draganom Džajićem ipak izdati ispisnicu. Bili smo na pripremama na Zlatiboru, odigrao sam turnir u Španiji, na dve utakmice sam dao po 35 poena. No, vreme je prolazilo, ispisnica nije stizala i video sam da je đavo odneo šalu. Vratio sam se u IMT, spasio ga ispadanja, napunio 28 godina i prihvatio ponudu Belincone. Igrao sam još pet godina, završio škole, malo bio i trener, a kad su sinovi stasali nastavio sam da živim košarku kroz njih.