Filip Đuričić igrao u šest zemalja: U Sasuolu mi se dogodilo sve lepo što je moglo

Imao je zanimljiv put do standardnog reprezentativca i startera u Sasuolu, klubu iz gornjeg doma Serije A.

Rođeni Obrenovčanin, zvezdaš u krvi bez minuta odigranog za naš najtrofejniji klub, jedan od junaka Orlova iz Norveške i nesuđenog aktera nesrećnog finala baraža za EP.

Filip Đuričić pamtiće 2020. više po dobrom, ali ostaće žal što reprezentativnim drugovima nije mogao da pomogne u odsudnom trenutku.

- U Sasuolu mi se dogodilo sve lepo što je moglo. Klub se pozicionirao visoko u Kalču, a moja igra bila je na višem nivou nego prethodnih sezona. Dobio sam drugog sina 2. decembra dok sam bio u kućnom karantinu zbog koronavirusa. Hvala Bogu sve se lepo završilo. Nesrećan sam samo zbog propuštenog okršaja sa Škotima, dugo ga neću prežaliti, posle onakve igre u Norveškoj verovali smo svi da ćemo igrati na kontinentalnoj smotri. Još teže mi je bilo što nisam mogao ni da doputujem u Beograd – počinje Đuričić priču za novogodišnji trobroj Sportskog žurnala.

Da li vam je 2020. najuspešnija u karijeri?

- U poslednjih pet godina ne pamtim da sam bolje igrao. Pokazao sam da klub i reprezentacija mogu uvek da računaju na mene. Sa Sasuolom se borim za izlazak na evropsku scenu, u dresu državnog tima moraću da sačekam na EP i u narednoj godini boriti se za Mondijal 2022. Potreban mi je samo kontinuitet. Posle pauze zbog koronavirusa još nisam dostigao optimalnu fizičku formu. Tokom dve nedelje u karantinu nisam smeo da treniram.

Vaša inostrana odiseja duga je deset godina, čekali ste da postanete punoletni kako biste debitovali za Herenven 2010...

- Odlično sam se snašao od prvog dana u Holandiji. Dobio sam šansu u odličnoj ligi za mlade igrače. Kad sam dostigao maksimalan nivo prihvatio sam ponudu Benfike, bio sam srećan zbog prelaska u veliki klub.

Davno se desilo, ipak, oni boljeg pamćenja nisu zaboravili vaš izlet u Olimpijakos kao pionira Crvene zvezde. Obreli ste se u Pireju zajedno sa Aleksandrom Kovačevićem, sadašnjim vezistom Radničkog iz Niša...

- Zvezda je tada bila u lošoj situaciji. Otišli smo bez papira, igrali na turniru u Vijaređu sa četiri godine starijim dečacima. Nismo mogli da budemo registrovani jer smo bili maloletni. Aca se vratio na Marakanu, ja nisam, zaigrao sam za seniorski tim Radničkog iz Obrenovca, odatle otišao u Holandiju.

Nije vam ipak, uspelo da se izborite za veliku minutažu u najvećem portugalskom klubu?

- Bio sam plaćen osam miliona evra, taj iznos je te 2013. predstavljao klupski rekord, danas Benfika dovodi igrače za 40 miliona. Boravak u Lisabonu predstavljao je najbolju školu za mene, osvojio sam titulu, dva kupa, igrao Ligu šampiona i Ligu Evrope, postigao i gol u elitnom kontinentalnom takmičenju.

Je li trener Žorž Žezus krivac što niste uspeli na „Lušu“?

- Nisam imao sreće s njim. Imao je filozofiju u koju se nisam uklapao. Nije mi bilo lako da se nametnem sa 21 godinom.

Tražili ste se dugo posle Portugalije, išli ste na pozajmice u Majnc, Sautempton, Anderlehtu dok niste 2016. stigli u Sampdoriju...

- Od jakih fudbalskih zemalja nisam igrao samo u Španiji i Francuskoj. Svuda mi je bilo drugačije. U Nemačkoj sam se dobro snašao, osetio koliko je važna fizička sprema, ali nije mi bilo teško. Engleska liga je fizički najzahtevnija. U Italiji mi je u svakom pogledu najbolje, iako je Kalčo najteže takmičenje za napadače.

Doživljavate li sebe kao autentičnu desetku, posebno u klubu ili takvih igrača više nema?

- Današnji fudbal ide u pravcu brzine i snage. Taktika je najbitnija i ona ne može da trpi tip igrača nekadašnjih desetki, lepršavost se sve više gubi. Barselona, Arsenal i Ajaks su poslednji ostali privrženi ranijem načinu igre,. Desetki možda ima u formaciji 4-2-3-1, u formaciji 4-4-2 ili 4-3-3 ih nema. Meni su uzori bili Kaka i Zidan, danas nema takvih igrača.

Bili ste u Sampdoriji, klubu sa bogatom tradicijom, kasnije u Beneventu i sada Sasuolu koji ne mogu da se podiče uspesima u prošlosti...

- Italijani su uvek držali do tradicije. Zbog toga je Serija A uvek zanimljiva, ljudi emotivno posmatraju većinu klubova sećajući se i prošlih vremena. Na Apeninima ne dozvoljavaju takvim sredinama da propadnu. Desi se slučaj Palerma, Parme, Barija, da budu izbačeni u niži rang ili da bankrotiraju, ali brzo se vrate i ponovo privuku ogromnu pažnju. Moj Sasuolo je drugačiji, u poslednjih nekoliko godina krči put ka važnom mestu u ovdašnjem fudbalu. Nismo tradicionalan klub poput većine ostalih, već više produkt novijih vremena, kapitalističkog sistema.

U čemu je krucijalna razlika između severa i juga „čizme“, jaz je veliki, rivalstvo se oseća i mnogo dalje od Italije?

- Na severu je moderni kapitalizam, na jugu su ljudi siromašniji. U Beneventu, blizu Napulja, je ludnica na utakmicama, ljudi su temperamentniji. Svet je nedavno, posle smrti Dijega Maradone, obišla slika tuge u gradu pod Vezuvom. Stanovnici juga Italije nikad ne mogu da sakriju emocije. Na severu je drugačije, većina je više usmerena na biznis, ima više para, samim tim je i srećnija.

Postoje li gradovi i stadioni na kojima više volite da igrate?

- Uživao sam na „Marasiju“, u Đenovi. To je jedan od kultnih fudbalskih objekata u Italiji. Isto je i na San Siru, oseća se duh starih vremena, duge tradicije. U Kaljariju, na Sardiniji je čudna atmosfera, ali vredi je doživeti. Sterilno mi je u Udinama. Lepo je na Juventusovoj areni u Torinu, najnovijem stadionu.

Sudeći po vašim rečima ostaćete da živite u Italiji i po završetku karijere?

- Rano je da planiram šta ću i gde raditi kad okačim kopačke o klin. Namera mi je da još dugo igram, tako da nisam razmišljao o potezima posle fudbala. Sviđa mi se pre svega život na Apeninima, hrana, ambijent, klima, ovde sam se pronašao i želim da još dugo ostanem. More volim više od planina, primorskih gradova ima i na severu i na jugu Italije, širok je izbor.

Jesu li Italijani i dalje podjednako disciplinovani kao na početku pandemije koronavirusa?

- Prošlo je više devet meseci od prvih slučajeva. Ovde su karantini bili najstrožiji, što su ljudi teško podneli. Ako je u pitanju nošenje maski onda nema problema, svi smo navikli na njih. Niko više međutim, ne može da izdrži da sedi kući, ljudi šetaju, često su po kafićima i restoranima, jer su to jednostavno navike i uobičajen način života na Apeninima. Verujem da će nam 2021. doneti kraj pandemije i povratak svim onim stvarima koje najviše volimo – zaključio je Filip Đuričić, ako je suditi po poslednjoj utakmici odigranoj za Srbiju adut Orlova na putu do Mondijala u Kataru.

Kad već niste ranije hoćete li igrati za Zvezdu kad budete pri kraju karijere?

- Prvi put sam pregovarao o povratku kad je Ilija Ivić bio sportski direktor i želeo da okupi nas mlađe. Kockice se nisu složile. Ivić je želeo Danijela Aleksića i mene, došao je samo Darko Lazović. Nije ni kasnije bilo konkretnih ponuda. Možda završim karijeru u Zvezdi, možda bi to bilo i pogrešno, jer bih zauzeo mesto mladim igračima, a zna se da naši klubovi žive od njihove prodaje. Nisam još razmišljao o tome. Zvezdu ću svakako uvek voleti i pratiti, fudbalski i košarkaški klub posebno.