AS VOJVODINE - Vukadinović: Postao sam trofejni igrač, to je bila kruna sezone

Gradio je karijeru u Češkoj a onda se vratio u Srbiju i preko Zemuna i Kruševca stigao do Novog Sada. Krajem 2019. godine trener Nenad Lalatović uputio mu je poziv koji se ne odbija.

Pre tačno 12 meseci Miljan Vukadinović potpisao je ugovor sa Vojvodinom i zablistao u crveno-belom dresu. Osvojio je Kup Srbije i epitet jednog od najbržih i najboljih krilnih fudbalera Super lige.

- Najlepše trenutke doživeo sam u junu protekle godine. Pet dana pre finala Kupa Srbije rodila mi se druga kćerka Una. U spektakularnoj finalnoj utakmici u Nišu postigao sam vodeći gol protiv Partizana, posle smo osvojili pehar zahvaljujući boljem izvođenju jedanaesteraca. Postao sam trofejni igrač, to je bila kruna sezone za pamćenje – kaže Vukadinović.

Početna stanica nesvakidašnjeg fudbalskog puta ofanzivnog veziste bila je Rakovica. Sa „bubamarom“ se susreo kada je imao deset godina, a posle je nastavio utabanom stazom oca Zvonka i dve godine starijeg brata Vukadina.

- Tata je bio dobar fudbaler i ostavio je trag u Hajduku sa Liona, koji je u to vreme bio veliki klub. Ipak, nije otišao u inostranstvo i izgradio karijeru kakvu je mogao da ima jer je majka zatrudnela i rodila Vukadina. Brat se vrlo brzo pokazao i dobio angažman u Češkoj, gde sa uspehom igra više od deset godina. Sledio sam njihov put, bio u omladinskoj ekipi Hajduka i kao mladi talentovani igrač sa 16 godina sam debitovao u seniorskom timu.

Godinu dana kasnije Miljan Vukadinović je drugu srpsku zamenio drugom češkom ligom.

- Otišao sam za bratom u ekipu MAS Taborsko. Pola godine sam živeo sa Vukadinom koji mi je pomogao da se snađem. Bilo je teško u početku. Bio sam mlad, nisam znao jezik, sve je bilo na višem nivou. Fudbal se mnogo razlikovao jer se bazirao na fizičkoj snazi, brojnim duelima, mnogo je zahtevniji i naporniji. Zime su oštrije, a pripreme se rade na veštačkoj travi. Sve je to uticalo na mene, konstitucija nije izdržala i doživeo sam tešku povredu kolena. Posle oporavka, vratio sam se puno jači i bolji, eksplodirao sam, nizao golove i asistencije i usledila je ponuda iz prvoligaškog kluba Mlade Boleslav. U prvoj sezoni sam osvojio titulu u juniorskoj konkurenciji. Odličan klub, jedan od najorganizovanijih, među pet najboljih u Češkoj. Bilo je to lepih godinu dana pod komandom čuvenog stratega Karela Jarolima. Dva puta smo igrali kvalifikacije za Ligu Evrope, ali nismo uspeli da se domognemo grupne faze. Prve sezone nismo imali sreće sa žrebom, za protivnika smo dobili Olimpik iz Liona za koji su igrale zvezde poput Lakazeta i Fekira.

Posle života u Taboru i Mladi Boleslav, put je mladog Beograđanina odveo u jedan od najlepših gradova Evrope.

- Iz Boleslave sam otišao na pozajmicu u Slaviju, klub sa najvećom tradicijom u Češkoj, uz Spartu. Sve je dobro funkcionisalo, bio sam u odličnoj formi, odigrao više od 20 utakmica, zabeležio puno asistencija. Mnogo uspomena me veže za Prag, tamo mi se rodila ćerka Miona. Za glavni grad Češke se opravdano kaže da je jedan od najlepših, Predivan je život u Pragu, sve savršeno funkcioniše. Čelnici Slavije su želeli da ostanem, ali se klubovi posle isteka pozajmice nisu dogovorili oko obeštećenja i morao sam da se vratim u Mladu Boleslav. Bio sam nesrećan zbog toga, nisam želeo da produžim ugovor i vratio sam se kući.

Posle sedam godina loptanja u Češkoj Vukadinović je brzo našao ulogu u srpskom fudbalu.

- Vratio sam se u Zemun, sa ciljem da treniram dok ne nađem bolji klub. Međutim, bilo mi je jako lepo, vratio sam se u formu, odigrao 14 utakmica, zabeležio po desetak golova i asistencija. Postigao sam gol protiv Crvene zvezde na Marakani. Bila je to odlična ekipa kojoj kao da sam samo ja falio da se kompletira. Trener Milan Milanović je video moj potencijal i jako sam zahvalan i njemu i svima u klubu na šansi da zaigram u srpskom fudbalu na najvišem nivou. Verovao sam da ću, posle dobrih igara, u prelaznom roku otići u neki veliki klub. Nije bilo dogovora, ostao sam u Zemunu još pola godine i pao u fudbalsku depresiju. Posle teškog perioda, preselio sam se u Kruševac. Bio je to dobar izbor, ali sam ovog puta doživeo povredu drugog kolena. Stradao je meniskus i potpuno oštećena hrskavica što me je odvojilo od terena više od sedam meseci. Imao sam veliki motiv da se oporavim što pre, vratim u formu i pružim maksimum u drugom delu prvenstva. Morao sam da uspem u fudbalu, zbog sebe i porodice. Odigrao sam desetak utakmica u drugom delu prvenstva, a dobre partije zapazio je trener Lalatović. Nisam razmišljao ni sekunde, spakovao sam kofere i uputio se u Novi Sad. Znao sam da je to pravi izbor. U Vojvodini sam doživeo vrhunac karijere.

Jesenji deo tekuće sezone odigran je u specifičnim uslovima. Liga je proširena na 20 klubova, utakmice bez publike, Vojvodina bez obavljenih priprema i pojačanja, sa potpuno istim timom, koji se u finišu sezone suočio sa brojnim povredama standardnih prvotimaca i finansijskim problemima.

- Najteže je ponoviti uspeh, održati formu i beležiti dobre rezultate gotovo godinu dana u kontinuitetu. Nastavili smo gde smo stali, prošli smo u četvrfinale Kupa Srbije, učvrstili smo se na trećem mestu na tabeli. Nedostajalo nam je malo sreće da pobedimo Standard u Belgiji i približimo se grupnoj fazi Lige Evrope. Primili smo gol iz penala, a izjednačili iz prelepe akcije. Da smo izdržali do kraja produžetaka, izbacili bismo favorita. Izborili smo se sa svim problemima u finišu jesenjeg dela, serijom od pet pobeda bez primljenog gola završili smo godinu za pamćenje.