ISPOVEST – Bajbek: Kad sam dobro, mogu sve

Grom pojačanje, ili, mačka u džaku?

Dostojni naslednik Umara Sadika, ili, statistička greška Ivice Ilieva?

Pakleni Francuz, ili, večiti rekovalescent, malo – malo, pa na aparatima?

Žan Kristof Bajbek, pariski drug Zlatana Ibrahimovića, posle propuštenog tromesečja i novog (23) lekarskog uverenja na „čuvenih” 838 dana (da, toliko je pre dolaska u Humsku odsustvovao s terena) na drugom početku u Partizanu!

- Interesuje vas: da li je kraj povredama? Da, jeste – samouvereno, gledajući nas pravo u oči, na obali Sredozemnog mora veli Žan Kristof Bajbek, odomaćen me-đu crno-belima kao – Džej Si.

Kvalitet vam niko ne dovodi u pitanje (ejjj, osam godina u PSŽ-u), međutim... krcati zdravstveni karton je, priznaćete, zabrinjavajući?

- Treniram normalno, mogu da radim sve sa ekipom. Ništa mi ne predstavlja problem, osećam se sjajno!

Identičnih reči, maltene, bili ste i početkom oktobra po zaduživanju Partizanove devetke, pa...?

- Prvenstvo u Holandiji, zbog situacije s koronom, stalo je još u februaru, tako da... Mogao sam da vežbam samo individualno, retko u grupi. Verovatno je i to razlog što je kasnije došlo do povrede.

Nešto vam se to (pre)često dešava?

- Na startu karijere nisam imao problema. Počelo je u Valensijenu: malo sam labavije pristupao obavezama i, normalno, kad je tako dođe do povreda. Kasnije, sve je već bila stvar loše sreće.

Željko Petrović vam je...?

- Ko?

Pomoćnik Dika Advokata u Utrehtu... vam je pre dolaska u Srbiju napravio problem: „Bajbek je odličan igrač, međutim, dva meča igra, pa ga šest nema”?

- Odigrao sam mnogo utakmica za Utreht, uprkos velikom problemu sa Ahilovom tetivom. Kad se moje telo oseća dobro, mogu, bukvalno, sve. Imam samopouzdanja i -  sve je mnogo lakše.

Po pojavi u Beogradu imali ste i višak - kilograma?

- Moja idealna težina je 79 kilograma, sad imam... 80. Kad sam došao u Partizan imao sam dva, tri više - definitivno problem ako želiš da budeš maksimalno spreman.

Sad je...?

- Druga priča! Radujem se svakom treningu. Super mi je u Partizanu, volim klub, ljude u i oko njega. Za svojih 27 godina promenio sam šest kolektiva, dakle, mogu da procenim.

Otkud rođeni Parižanin na brdovitom Balkanu, u srpskom fudbalu?

- Brat me je pozvao i upitao: „Hoćeš da ideš u Partizan... sutra?” Pomislio sam: Kako, čoveče?! Čuo sam, naravno, za Partizan, igra stalno u Evropi. U startu sam znao da je to korak napred, veći klub od Utrehta. Odmah sam rekao - okej, idem.

„Idem... po trofeje”?

- Sa Pari Sen Žermenom osvojio sam ligu i kup, posle... nisam se borio za trofeje. Verujem da će to da se ispravi, u trci smo za oba pehara. Nadam se da ćemo da uspemo.

Za to su preko potrebni i vaši golovi, za sada, nema ih?

- Nisam egoista, kao što to, obično, napadači jesu. Volim i da igram, asistiram... Važno je da postignem gol u derbiju.

Oho-ho, to je recept?

- Čuo sam od saigrača da je to nešto neverovatno. I pred oktobarski derbi, bez publike i 10 dana po mom dolasku, video sam koliko to svima znači, da se radi o utakmici prepunoj emocija. Mogu samo da zamislim kako spektakularno izgleda kad su pune tribine.