NALIČJE LOPTE: Pokuševski ili priča o dva sveta

PIŠE: Predrag Miljuš

Da nije savremenih tehnologija, da se sve direktno ili s nekoliko minuta zakašnjenja ne prenosi, pomislilo bi se da je šala kad se pročita vest: Aleksej Pokuševski, najmlađi učesnik NBA lige u dresu Oklahome protiv Memfisa postigao rekord karijere 23 poena i 10 skokova, čime je na listi najmlađih sa dabl-dabl učinkom prestigao besmrtnike Durenta, Vestbruka i Hardena. Jer je bio mlađi od njih, imao je 19 godina i 78 dana.

Skeptici bi rekli supertalenat. Što nije sporno, kad sa 214 centimetara igra spoljne pozicije i često kreira igru. Međutim, za njega je i u Srbiji malo ljudi čulo. Jer je sa 14 godina otišao u Olimpijakos. Pre toga bio je u novosadskim klubovima Kadetu, Staru i Vojvodini…svi ti podaci lako se mogu pronaći na internetu.

Kao i da je za crveno-bele iz Atine u Evroligi debitovao sa 17 godina i 83 dana, najmlađi u klupskim analima, 19. marta 2019, te sezone odigrao je još jedan meč. Iduće je igrao za Olimpijakos u Drugoj ligi, potom bio povređen, a pre nego što je nastupila pandemija odigrao je još jednom u Evroligi.

Šta je onda poenta ove priče? Da su Amerikanci shvativši da im nedostaje sveža krv, da igračka supstanca kontinuirano mora da se obnavlja svežim snagama, i da je neophodno proizvesti nove zvezde, kako bi ljudi imali sa kim da se identifikuju, počeli iz ostatka sveta da dovode najtalentovanije tinejdžere. Koji uzgred recimo u Srbiji pojednostavljeno rečeno i nemaju status kakav po darovitosti zaslužuju. Mnogi i ne igraju…

Osim ako mu ime nije Filip, a prezime Petrušev. On je najbolji igrač Jadranske lige i mogao bi uz veću pomoć spolja, da naravno rukovodioci Mege to žele, bez po muke da je osvoji. No, to je druga tema...

Iz Amerike koja ima registrovanih košarkaša više nego bivša Jugoslavija stanovnika, odlaze oni koji ne mogu da prođu u NBA i - pun ih je svet. Naravno, i Srbija i Evropa. Kažu takav je trend, često su ti stranci jevtiniji od naših igrača sličnog kvaliteta, uveravaju nas u to godinama.

Verovatno je tako, ali da mladi retko dolaze do šanse i to je činjenica. Opravdanje da su svi talentovani otišli još kao osnovci u inostranstvo samo je delimično tačno.

I oni koji su ostali, a imaju dara, retko dobiju šansu, jer se u Srbiji svi bore za plasman, razmišljaju od danas do sutra i na budućnost ne misle. Čak i u KLS je malo golobradih, pojava 17-godišnjeg Nikole Đurišića u OKK Beogradu je izuzetak, kao i Belića u Mladosti.

Ispada da u NBA ligi više poštuju mlade i pružaju im priliku, nego u Srbiji. Što je naravno paradoksalno, jer nema jače i bogatije lige od NBA. I ne guraju ih u vatru zato što ih vole, nego zato što imaju što drugi nemaju i sa njima se mogu privući novi konzumenti, odnosno zadržati stari. Kao što košarke nema bez gledalaca neće je biti ni kad nestane priliva novih zvezda.

I to je strateška stvar, recimo primeri Jokića ili Porzingisa - uzmimo njih zbog specifične građe - to potvrđuje kao i reči Marka Dejgnola, trenera Oklahome: “Uspon Pokuševskog neće biti stalan, ali posle blistave partije stekao je osećaj i samopouzdanje, pa će znati da preokrene stvari i kada zakorači unazad.”