INDIREKT: Natho nije samo strelac iz penala

PIŠE: Vladislav Vlajić

Posle 164. večitog derbija i Partizanovog poraza u komšiluku, odjednom, okomilo se i „šuto i rogato” na Bibarsa Natha: te, u godinama; te, prespor; te, „uzda se samo u penale i prekide, a to nije neki adut”...

Tačno, Izraelac (kako je dotle čašćen: majstor, ideolog, spasilac...) nije „pustio” magiju na tepih Marakane i Parnom valjku darivao leteći ćilim u poteri za Crvenom zvezdom, no, sme li neko od realnih, bojama neostrašćenih i potpisom na reč i sutradan, igru Kataija, Bena, Ivanića, Sanoga, Petrovića i Nikolića, odnosno Šćekića, Asana, Jovića i Holendera, bar u prvom poluvremenu (trojica od navedene desetorice tad završila učešće u najvećoj srpskoj fešti) da gradira ispred njegove?

Konsenzus: „crno-bela šestica” igrala je ispod SVOG proseka, otud, umesto očekivane osmice – u novinama samo broj mu s dresa, posledica činjenice da mu nijedan od visprenih (pokušaja) pasova, najčešće iz prve, nije pretočen u gol akciju, to jest, prevagu u očima odnelo je za „korak kratak”, uz prenebegavanje – ojačan vezni red komšija (sa dva „teška” zadnja vezna) upravo je i kreiran samo zbog njega, kako bi se izbegla kataklizma (čitaj: da se razmahne).

Zar taj Natho, naročito zbog „bekgraunda”, nema pravo i na slab dan (trener Stanojević se ni sa tim, tvrdoglavo, ne slaže?!)?

Šlagvort za rikverc, sa akcentom na sud Milorada Kosanovića (ponovićemo ga): „Uzda se samo u penale i prekide, a to nije neki adut...”

Nije adut?!

Da ne beše Nathovog „herca” i zadivljujuće nepogrešivosti s bele tačke (u poslednjih nekoliko meseci nisu je imali ni Mitrović, ni Tadić), apropo istine da golmani ne pogode ni stranu – i majstorstva, Parni valjak izlet u Evropu okončao bi dve runde ranije (sa 11 metara doveo ga do trećeg kvalifikacionog kola), u prvenstvu teško sladio nezapamćenim trijumfalnim nizom (19).

Krucijalno – Bibars nije samo gol iz penala (iako je 10, od 12 u sezoni, postigao na taj način), već jak individualac UVEK u službi kolektiva (sedam asistencija i nebrojeno iniciranih akcija za pogotke): Aleksandar Stanojević i Ivica Iliev dobro pamte (s njim navijački „plebs” voli da ga poredi) Moreiru (dva najjača stranca „na lopti”, uz Leonarda, ikad u Humskoj) – taj je gurao „bubamaru” Dijari i kad je Kleo imao pučinu ka mreži. Eee, kod Čerkeza toga nema: ne voli više Asana od, recimo, Lazara Markovića...

Najgore: na Natha se „mršte” i u zidinama Humske, razumljivo – ima „masnu” (do juna 2022) samo za igranje na domaćoj sceni platu, pojedinci / savetnici bi da vide pokretljivijeg i bržeg Sumu na toj poziciji (Stanojević Izraelca svesno prebacio na „desetku” smatrajući da ne može da trči koliko bi trebalo „šestica”), gurajući pod tepih da je svako od njih veći krivac („čovek - tim” je najmanji!) za još jednu sezonu (četvrtu bez titule) koju su „pojeli skakavci”.

Uostalom, boli li nekog više od autora golova Mančester sitiju i Čelziju što umesto „štikle” na „Old Trafordu” (punu deceniju igrao grupne faze evropskih takmičenja) mora da stavlja loptu u blato na „srpskim livadama” i iz jedanaesterca spašava Partizan novih bruka (dok Stanojević nije pohvatao konce neretko moglo samo tako).

Zato, ne pucajte u Natha (o ljudskim kvalitetima muslimana s privilegijom da bude kapiten, ejjj, Izraela, drugom prilikom), pogrešna je meta!