Evroliga sa licencama već godinama gasi domaće lige

Priči El mundo deportiva o zatvaranju Evrolige, prethodila je analiza uticaja zatvaranja najboljeg klupskog takmičenja na domaće lige. Povod je bio argument osnivača propale fudbalske Super lige da zatvaranje ne bi bilo štetno na domaće šampionate.

El Mundo  je postavio pitanje „da li je Evroliga uticala na zdravlje evropskih nacionalnih liga”? I odmah dao odgovor: da i to vrlo negativno. I to ne odmah kad je Evroliga počela i pružala mogućnost takmičenja šampionima i najboljim timovima različitih domaćih liga, već sa smanjenjem broja učesnika sa 32 na koje je današnjih 18 i ograničenjem učešća na osnovu rezultatima klubova u svojim zemljama.

Porast zatvorenosti elitnog evropskog takmičenja dovela je do progresivne devalvacije nacionalnih liga. Razlog je lako uočiti: ako nema mogućnosti da vas rezultat u vašoj zemlji „katapultira” prema Evroligi, teško je pronaći investitora u vaš projekat. Klubovi van Evrolige sve se teže finansiraju, a neki preživljavaju trenirajući igrače koje će morati da prodaju „velikima”.

Tvrdnja je potkrepljena brojkama. Budžet Barselone u sezoni 2003/04 iznosio je između 12 i 13 miliona evra, a većina ACB ligaša imala je od četiri do osam miliona. Sada su budžeti barselone i Reala oko 40 miliona evra, a u ACB retko koji tim ima pet 5 miliona, a nekoliko ih ima budžet od samo dva  miliona.

Za naglašavanje nejednakosti u španskoj košarci El mundo krivi

Evroligu jer je prihod koji donosi klubovima - Realu, Barsi i Baskoniji daleko od mogućnosti da pokriju ogromne budžete.

Otkako je Evroliga uvela stalne ili privremene licence ACB ligu samo jednom je osvojio tim koji nije igrao Evroligu (Valensija 2017.). U deset godina pre 2000. godine kad je Evropska liga u bila isključivo sportskih zasluga ACB su osvajala četiri različita tima (Barselona četiri, Real tri, Huventud dva i jednom Manresa). Isto se dešavalo i sa Kupom kralja. Od 2000. do danas samo jedan osvajač te godine nije igrao Evroligu – Huventud 2008. U prethodnih deset godina bilo je sedam šampiona Baskonija, Estudijantes i Barselona po dva puta, i Valensija, Huventud, Real i Manresa.

Iste paralele bi se mogle povući i na neke druge evropske lige – poput grčke, ABA ili VTB. Razlog je po El mundu očigledan - veliki povećavaju prihode učešćem u Evroligi (trajnim ili privremenim), ostali imaju mnogo više poteškoća u pronalaženju sponzora i investitora. Jer, što bi ulagali u vas ako ne možete da igrate Evroligu, odnosno ako vam je rast ograničen? Takvo ograničenje, suprotno suštini sporta, obeshrabruje klubove koji ne mogu učestvuju.

Učinak Evrolige na ACB ligu i njene timove je neosporan, s tim što je špansko takmičenje uspelo da napreduje zahvaljujući dobroj organizaciji, čvrstim saveznicima kao što su Endesa i Movistar i sjajnoj organizaciji njenim događajima. Mnogo su mračniji izgledi u ostatku Evrope, gde je Evroliga pre dve decenije pretekla dve vodeće lige poput Italije i Grčke, pretvorivši ih u senke onoga što su bile. Samo je Turska postigla napredak, iako su je ekonomska kriza i devalvacija lire učinile vratile nekoliko koraka unazad.

Zaključak El munda je da je Evroliga bila veliko takmičenje i kad nije bila zatvorena, kad je dugi niz godina održavala mešoviti sistem, sa više mesta za one sa konstantnium rezultatima (iz Španije su na primer dve ekipe dobijale mesto na tri godine ako su u prethodne tri godine bile najbolje u ACB), ali vrata su bila otvorena svima koji su to zaslužili na terenu. Zatvaranjem pristupnih puteva davi se ostatak evropske košarke.