KORNER: Kraj borbe za „život i smrt”

PIŠE: Zlatibor Repić

Spuštena je zavesa na po mnogo čemu čudnu superligašku sezonu. Ponovni izostanak neizvesnosti u borbi za titulu, pa čak i za učešće u evropskim takmičenjima pre svega kao posledica preglomazne lige i nedostatka kvaliteta, još jednom nam je pokazao koliko smo daleko od najjačih zemalja.

Nisu četiri prvoplasirana tima, posebno šampion Crvena zvezda, krivi što nemaju jaku konkurenciju. Razlika u klupskoj organizaciji i ulaganju u timove došla je do izražaja. Osim vodećeg kvarteta, skoro svi ostali nisu do finiša, mnogi i do poslednjeg kola bili sigurni u kojoj će konkurenciji igrati sledeće sezone.

Borba za opstanak predstavljala je posebno poglavlje u minulom prvenstvu. Iskrenim ljubiteljima fudbala dizala se kosa na glavi zbog sumnjivih rezultata sve do poslednja dva kola.

U završnih 180 minuta dosta toga se promenilo, jer nisu svi klubovi, srećom, sve vreme želeli da doprinose vašarskoj atmosferi i potpunom narušavanju ugleda takmičenja.

Igre Zlatibora, Čukaričkog i Metalca u 37, odnosno Spartaka u 38. rundi vratile su nam veru u sportsko viteštvo, prethodno na-rušeno u najvećoj meri poslednjih godina.

Golubovi su se, čak, protiv Rada izdigli ne samo iznad čaršijskih priča, već i suđenja. Niko prisutan na Gradskom stadionu u Subotici nije mogao da zna koliko će Novak Simović da produži meč više od najavljenih pet minuta.

Nije normalno da Voždovac dugo posle završene svoje utakmice ne zna da li je ostao superligaš, iako su mečevi koji su odlučivali o putnicima u niži rang počeli u isto vreme.

Sa skraćenjem lige kao neophodnim i jedinim logičnim potezom bi-će i manje tenzija. Ono što smo doživeli ovog proleća nije potrebno nikome.

Trka za opstanak pretvorila se u borbu „za život i smrt”, kao da se u nižem rangu fudbal ne igra, a davljenici su sami sebi dodelili previše značajne uloge.

Krajnje je vreme da krenemo drugačijim putem i da nam Super liga postane takmičenje za ponos, a ne za stid.