Kada si Dejan Radonjić

Kada klubu vratiš slavu, navijačima veru, a igračima samopouzdanje, onda si više od trenera, onda si Dejan Radonjić. Ovim rečima, izgraviranim na pločici, uz prigodan poklon, pristalice crveno-belih su, još u januaru 2017. godine, odali priznanje trofejnom stručnjaku i čestitali mu na ulazak u istoriju Crvene zvezde kao trener sa najviše utakmica na klupi.

Nekoliko meseci kasnije, posle još jedne sezone sa tri krune i ukupno devet trofeja od aprila 2013, Radonjić je otišao sa Maloga Kalemegdana. Vratio se 25. decembra 2020, usred sezone, na selekciju drugog trenera i opterećenu svim mukama koje je doneo virus kovid-19 i neverovatan, može se reći i frustrirajući niz povreda koje su ga pratile od dolaska do poslednjeg meča u sezoni.

Ali uprkos svemu, epilog je bio baš onakav kakav su navijači navikli da bude, sa tri krune i uz sada već čuvene ovacije:

- Radonjić Dejan, jedan je Radonjić Dejan...

Dok je njegovo ime odzvanjalo svodovima Pionira, trofejni stručnjak je kao i uvek, skromno, podigao ruke, zahvalio se na podršci i pažnji. Ali ovoga puta, njegovo lice jasno je otkrivalo čoveka pomešanih osećanja.

Dan kasnije, kada su se utisci malo slegli, pitali smo ga, šta se u njemu lomilo.

- Dominantan je bio osećaj zadovoljstva i sreća. Ali umor je bio toliki da je veoma brzo sve potisnuo u drugi plan - iskren je bio legendarni trener Crvene zvezde.

Šampionska žurka na Kališu je tradicija na koju su Crvena zvezda i Radonjić navikli. Ovoga puta ni toga nije bilo. Pravo iz Pionira, iskusni strateg se uputio kući i u krugu porodice pronašao mir. Prespavana noć je bila suviše kratka da otkloni posledice višemesečne tenzije, ali je pomogla da sklone misli sa svakodnevnice i sumiraju prvi utisci, tek završene sezone.

Ali Radonjić je otišao i korak dalje.

- Umor i zadovoljstvo su i dalje prisutni. Kao posledica ogromnog uspeha koji smo napravili. I to se sigurno neće dugo menjati. Ipak, već sada su dominantna razmišljanja šta i kako dalje. Odnosno, koji potezi moraju da se povuku, kako bismo krenuli u neke nove izazove i nadam se pobede.

Bio je to možda idealan trenutak, da trofejnog stručnjaka pitamo kakvi su planovi za selekciju, da li već zna viziju tima. Pogotovo što su neki najavljeni transferi počeli da se ostvaruju. Ipak, umesto toga, vratili smo ga nazad, na put koji je prešao u proteklih šest meseci.

A bio je to put protkan problemima i preprekama. Da bi se stekla kompletna slika tog puta, nije potrebna preterano duboka analiza. Dovoljno je reći da je Crvena zvezda do njegovog dolaska, ekipu sa početka sezone, za koju je procenjeno da mora da se pojača, nadogradila sa Tejlorom Ročestijem, Džonijem O’Brajantom, Emanuleom Terijem i Kinom Kolomom. Nijedan od njih četvorice se nije zadržao, niti dobio poverenje Radonjića. Na sve to, korona i povrede su sve vreme krojile sastav.

Pa se tako, za Kup Radivoja Koraća situacija pogoršavala iz dana u dan, da su na kraju juniori popunjavali broj. U ABA plej-ofu nije bilo Jagodić Kuridže, a praktično i Korija Voldena koji je preskakao mečeve, a na onima na kojima je bio među 12, igrao je bez treninga. Kada su crveno-beli pomislili da gore ne može, odmah na početku Superlige postalo je jasno da je sezona za Voldena završena.

Džordan Lojd je bio rovit, više je sedeo nego igrao, a onda kada se vratio u tim, odmah je ispao i nije se vraćao. Sitne povrede u klubu su prestali da broje, ali su i one itekako uticale na sistem rada i izdanja. Drugim rečima, želja Radonjića da na treningu ima celu ekipu nije se ispunila nijednog trenutka.

- Izuzetno je teško objasniti svu tu problematiku koja nas je sve vreme pratila. Kao i ti momenti koji su od svih nas iziskivali ogroman napor, kako bismo pronašli prava rešenja. Pogotovo što je to stanje trajalo mnogo dugo, od prvog treninga, do poslednje utakmice. U jednom trenutku to je preraslo u pravu frustraciju, kada dođeš na trening, a ne znaš ko će se pojaviti. Pa se zapitaš, da li je moguće. Zbog svega toga, zadovoljstvo je još veće.

Probleme Crvene zvezde je lako detektovati, pogotovo sa ove pozicije i distance. Ali, samo Radonjić i njegovi saradnici znaju koliko su stvarni teški i kako su uspeli da ih prebrode.

- Postavljali smo stvari na način, da problemi ne postoje, postoje samo rešenja. Kao treneru, moja je obaveza da takav stav prenesem na ekipu i sve što smo uradili, uradili smo zajedno. Drugačije nije bilo ni moguće.

Posle svega rečenog, jasno je da ni ogromno iskustvo nije moglo da pripremi Radonjića za situacije u kojima se našao.

- Ima detalja i momenata koji mogu da se povežu. Ipak, generalno gledano, velika je razlika između onoga što je bilo i što se događalo ove sezone. Iskren da budem, osećao sam još veću odgovornost da opravdam očekivanja, iako sam znao da pritisak nije bio toliko veliki, kao što je nekada bio.

Za kraj, nametnulo se pitanje, da li su ova tri trofeja draža od onih pre njih.

- Ima razloga da se tako razmišlja - istakao je Dejan Radonjić.