U jednom dahu počinje da priča kako i kad se javila ljubav prema dva sporta, koji mnogi smatraju pogodnijim za jači pol.
- Karate sam počela da treniram sa devet godina. Kad sam prvi put ušla u salu i odradila trening odmah sam shvatila da je to sport kojim želim da se bavim. Shvatila sam da zahteva disciplinu, red, rad i odgovornost, a sve to je slično mom karakteru, tako da sam vrlo brzo zavolela karate. Sa druge strane, pozivom fudbalskog sudije sam počela da se bavim sa 16 godina, sasvim slučajno. U novinama je izašao konkurs koji je raspisao FSB za nove članove škole suđenja. Odmah mi se učinilo zanimljivo i pošto nikada nisam imala dodirnih tačaka sa fudbalom, znala sam da će mi biti teško. Rešila sam da konkurišem jer sam bila sigurna da ću maksimalnim zalaganjem, stalnim učenjem, praćenjem utakmica i treniranjem, što me je karate naučio, savladati sve sudijske veštine.
Iako je povreda omela da postigne više na tatamiju, danas je srećna jer svoje znanje prenosi na mališane koji su poput nje zavoleli karate u prvom kontaktu sa njim.
- Počela sam kasno da se takmičim. Pre tačno 14 godina, kad sam bila juniorka, ubeležila sam prvi meč, takmičila sam se do 2010. godine kad me je povreda kolena sprečila da nastavim da treniranje i takmičenje. Nosilac sam crnog pojasa prvi dan. Samo tri godine od prvog takmičenja u karateu, stekla sam zvanje fudbalskog sudije i tada sam dobila treću kategoriju. Za drugu sam položila 2012. I dalje sam aktivan sudija.
Iako se nije dugo takmičila uspela je da ostvari rezultate vredne pažnje.
- Kao takmičar, učestvovala sam u pojedinačnoj i ekipnoj kategoriji u katama za Karate klub „Partizan“, kasnije „Arenu“ i na kraju „Vazduhoplovac“. Bila sam učesnik mnogobrojih prvenstvenih, kup i međunarodnih tamičenja u zemlji i inostranstvu gde su mi najdraži uspesi bili prvo mesto na prvenstvu Beograda u juniorskoj pojedinačnoj kategoriji, bronzana medalja ekipno na prvenstvu Srbije i Crne Gore u seniorskoj konkurenciji i peto mesto na Evropskom prvenstvu u šoto-kan stilu.
NASRTALI, PSOVALI, PRETILI...
Mirjana kaže da nije uvek sve bilo med i mleko, bar ne kad je suđenje u pitanju.
- Na početku bavljenja suđenjem, nedovoljno iskustva dovodilo je do donošenja pogrešnih, ali ne i namernih odluka, što je naravno uticalo na promenu ponašanja igrača, trenera, pa čak i publike. Dešavalo se da igrači nasrnu na mene, psuju, pa čak i pljunu, dok su treneri pretili kako više neću suditi i tome slično. Publika je znala da me gađa flašom, upaljačem, kamenicom ili izgovara čuvenu rečenicu: ,,Idi kući, kuvaj ručak”. Uvek se slatko nasmejem na tu rečenicu, jer ne znam da kuvam. Sa godinama se stiče znanje i iskustvo tako da sada nema sličnih situacija.
Ceo intervju možete pročitati u specijalnom novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
