Rukometni selektor Dejan Perić pokazao slikarsko umeće

Na svakoj slici je nebo, sve nijanse plavog…

– Volim tu boju i na svakoj mojoj slici je prisutna. Ne vodim o tome računa, kao što nikad ne planiram šta ću da naslikam, sama mi dođe, svog me obuzme i onda sam potpuno u tome, danima, sve dok ne završim to što sam započeo.

To sasvim liči na Dejana Perića, kakvog znamo još iz juniorskih rukometnih dana, kad je prvo postao najbolji mladi golman sveta, kasnije na mnogim takmičenjima proglašavan i u seniorskoj konkurenciji, u dugoj, svim mogućim trofejima bogatoj karijeri, danas vd selektora Orlova.

Pa, način povlačenja poteza četkicom i olovkom, ti kratki, osmišljeni i svedeni potezi posvećenog čoveka koji u životu zna šta hoće, i kako to da ostvari, disciplinovanog, zahtevnog, predanog.

– Jedan je put, a mnogo iskušenja i zato je posebno važno istrajati, i biti častan.

A sve je počelo 1998. u Celju…

– Na treningu mi je jedan mladi pivotmen četiri puta šutnuo iz istog okreta, na isti način, polu eretom u visini penala, u golmanovu desnu stranu polu visoko, što je najlakše odbraniti. Sva četiri puta sam zaustavio šut na isti način. Pre njegovog petog pokušaja, predložio sam nešto neuobičajeno, da zamenimo mesta, pa sam ja njemu, takođe polu eretom, samo polu levo šutnuo s padom na gol. Pri rotaciji mi je iskočilo rame iz čašice.

Ceo rameni pojas do pola leđa bio je čvrsto bandažiran, mogao je da pokreće samo šaku, i to veoma otežano:

– Dosadilo mi je stalno da bude u tom položaju, posle sam se navikao jer sam u karijeri imao osam operacija… Ne, nisam od toga pravio nikakvu dramu i uvek sam s velikom verom u pozitivan ishod odlazio na intervenciju i oporavljao se. I brzo sam se vraćao na teren, hvala Bogu. Samo su mi ti prvi momenti povrede bili stresni, s izraženim osećajem teskobe što više ne mogu da branim i pomognem ekipi, ali brzo sam izlazio iz takvih stanja i pronalazio način da se što pre oporavim.

Tada u Celju, svakodnevno vežbajući pokretljivost šake sa drugom fizioterapeutom, inače slikarem, setio se kako je kao dečak voleo olovkom da crta portrete:

– Poželeo sam boje, crno belo mi tada nije prijalo, i istog dana dobio štafelaj, tempere i papir. To je bio novi izazov za mene. Nisam bio za kuće, drveće i ograde, ali nisam ni znao šta bih prvo da naslikam, pa sam se okrenuo knjigama i brojnim enciklopedijama u svojoj biblioteci, i pronašao anfas divnog konja. Prijatelj me je upozorio da je za tako nešto potrebno iskustvo, ali mene je već obuzela inspiracija…

Ceo tekst možete pročitati u specijalnom novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.