Ivanjičani su zasluženo osvojili jesenje počasti i na putu su da ispune san – povratak u elitu. Gazili su bez pardona, pobede su se nizale, bilo je i remija, dok je u koloni „porazi” - nula. Sve to kada se sabere, daje rezultat za ponos - liderska pozicija.
– Rezultatima sam zadovoljan, kao i činjenicom da smo završili sezonu bez kiksa. Mogli smo da osvojimo i neki bod više, ali sprečile su nas objektivne okolnosti, pre svega česte povrede – kaže Milović.
Na terenu je neverovatan, reč kompromis ne postoji u njegovom rečniku. Ima ga svuda, levo, desno, u vazduhu, na zemlji ... Stiže da zaustavlja akcije protivnika, ali i da im ugrozi gol.
– Na treninzima i utakmicama uvek dajem sve što mogu. Jedino čime se rukovodim je rad i ništa više, nikada nisam imao nekoga da stoji iza mene. Poverenje u velikim klubovima zaslužio sam marljivim radom. Sve u životu postigao sam pošteno i uz mnogo znoja.
Igrao je za tri od naša četiri najveća kluba - Partizan, Vojvodinu i OFK Beograd.
– Lep period bio je i u Obiliću, završili smo na petom mestu, a godinu dana u Bežaniji uživao sam u fudbalu. U Partizanu se nisam najbolje snašao tih šest meseci, dok sam na Karaburmi i u Novom Sadu kuburio sa povredama i nisam ostavio neki trag. Čast mi je što sam nosio sve te dresove. Veći je pritisak javnosti i navijača u većim klubovima. Partizan mora da osvoji titulu, nerešeno je tragedija, poraz isto.. U Vojvodini je nešto opuštenije, neuspesi u Javoru, takođe, nisu prijatni, ali manja je tenzija.
Gde sebe vidite na kraju karijere?
– Imam „B” licencu, za „A” sam upisao pre šest meseci, ali nisam stigao da odem na predavanje. Bavim se fudbalom, vidim sebe na terenu, nisam ekonomista da vodim klub.
Ceo tekst možete pročitati u specijalnom novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
