Milice, nisi ti još uvek svesna šta si uradila!

Troje ih je.

Drže se za ručice.

Zajedno jedva imaju godina da bi ih primili u osmoletku "Danilo Kiš" udaljenu stotinak metara.

Stoje na pešačkom prelazu pod budnim okom majki.

Četvrta se vrzma okolo.

Pevuše "Milica Mandić, Milica Mandić, Milica Mandić..."

Ne vredi ni pokušaj majki da im slatkišima na kratko odvrate pažnju.

Sada već skakuću po zebri, smeše se i dalje i pevuše "Milica Mandić, Milica Mandić..."

Nastavljaju trotoarom, zamiču mi za pogled, ali i dalje čujem "Milica Mandić, Milica Mandić..."

Noć je uveliko pala.

Dotrčava druga Milica, sa sestricom iz Belgije. Skakuću i one i hvale se: "Slikale smo se sa Milicom, slikale smo se sa Milicom".

To ushićenje je trebalo videti.

Onda malo tugaljivo reče: "Dala sam joj i pismo, ali sam zaboravila da se potpišem".

Ne mari, doće ovo do Milice, znaće od koga je.

Gledam na sat, prošlo je i devet. Sat i po je kako su komšije dočekale zlatnu tekvondo olimpijku u naselju Stepa Stepanović, ispred murala koji su joj poklonili.

Okupilo se 600 mališana, odrasle ne računam. Mislim da su skoro svi uspeli da se slikaju sa Milicom...

Odjednom opet čujem: "Eno je Milica, idemo da se slikamo". 

Premorena je, penje se polako uz ulicu, ali osmeh ne skida. Staje, ispunjava želje mališanima.

Ponovo mi je u vidokrugu.

Prvi kroči dečko, verenik, budući suprug Marko Đuričić. Svo vreme je budno motrio na "svoje zlato". Čini se da je premoreniji od nje. U naramku su mu buketi i još koješta što su male komšije darovale Milici.

Iza kroči majka Vesna. E, taj osmeh ponosa trebalo je videti. Pogledom smo se razumeli.

Tu je i otac Predrag. Budnim okom je motrio, pa i dalje motri i podržava jedno od svoje zlatne dece.

Prolazi i Milica, u prepoznatljivoj je olimpijskoj odori srpskih sportista, nemoguće je ne videti je, pa se zato odjednom prolama novi aplauz, zvižduci, kao da ih nije bilo dovoljno to popodne.

Iz okolnih kafića su je uočili. Novo zastajkivanje, slikanje, tapšanje, kuražne reči...

I, tako sve do kuće.

Milica je otišla, a mural "naša zlatna komšinica Milica Mandić" je ostao na ćošku da budno motri na komšiluk i osmoletku. Da ih čuva, a i oni njega.

Milice, nisi ti još uvek svesna šta si uradila za Srbiju! Za sve nas!