Maja Ognjenović ne odustaje od olimpijskog zlata!

Neki su pomislili da joj je to poslednja šansa da osvoji Olimpijske igre i kompletira najbogatiju moguću riznicu medalja.

Ne. Biće još prilike, iako Maja nije odgovorila konkretno na pitanje da li će se vratiti za sledeće Olimpijske igre. Jednostavno, u očima se videlo da je privlače svetla Grada svetlosti.

- Jao, ne znam – blago su joj se nasmejale oči ispod maske.

- Imam pregovore za Pariz. Stvarno je blizu, ali ne znam još. Biće mi 40. rođendan tada, sve se poklapa da idem. Više je - da.

Do Pariza ima još tri godine. Do Evropskog prvenstva deset dna. A u međuvremenu treba proslaviti i bronzu na Olimpijskim igrama.

- Koliko god je ova utakmica izgledala laka, na početku je bila prepuna naboja i straha... Ali ipak Koreja nije ekipa tog nivoa. Nismo smele sebi da dozvolimo da se desi nešto neplanirano. Početak je bio tvrđi, ali posle kad smo došle do naše igre, koja možda nije bila toliko tečna, dobra i lepršava kao protiv Koreje u grupi, sve je bilo u redu. I to je razumljivo, bio je preveliki ulog. Nije bilo lako oporaviti se posle Amerike, najiskrenije. Svima je baš teško palo. Dan odmora je bio težak... Hiljadu je nekih detalja, ali... Presrećne smo.

Do bronze se došlo preko mnogo prepreka. Čini se teže nego na prethodnim takmičenjima.

- Ne mogu da kažem da niko nije očekivao ovu medalju, ali stvari koje su nam se dešavale usput... Najpre mislim na Brankicu. Ne želim nikoga da obezvredim – Bokiša (Bojana Milenković), (Bianka) Buša i Lejla (Jelena Blagojević) na one prve dve utakmice odradile su lavovski deo posla. Ali, Brankica je veoma važan igrač i napadač. Nažalost nije uspela da se vrati, pa je većina tereta pala na Tiću (Tijana Bošković), ali pokazale smo da smo igrale kao tim. Naravno da Tijana osvaja najveći broj poena, ali svaka od nas ima svoju ulogu na terenu. Zato je ovaj rezultat proizvod timskog rada, mukotrpnog... Krenule smo 10. maja, došle ovde sa ciljem da se osvoji medalja. Nisam ja bila skeptik, verovala sam, ali stvarno nije bilo lako. Prošle smo kroz grupu razmišljale da li je jača, pa porazi od Brazila i Amerike... Nije bio lak turnir. Ova bronza je velika k’o kuća! Sad da se i vratimo kući i da u lepoj atmosferi nastavimo pripreme za Evropsko prvenstvo.

Koliko će biti teško sada se prebaciti na novo takmičenje? 

- Vidite kako se ispostavilo za košarkašice, čujem da su one bile umorne od njihovog EP. Sigurno da dođe do zamora, pobogu, pa celo leto se trenira i igra. Mi ni u jednom trenutku nismo imale dilemu koje je takmičenje važnije. Znale smo da su oba bitna podjednako, možda čak blaga prednost značaju Evropskog prvenstva, zato što se igra u Beogradu, što je bilo pre deset godina. Pa ako bude opet, da bude pred našom publikom. Znate i sistem – 24 ekipe, biće teško, ima timova i kojima je tu mesto i kojima nije. Opet će biti teško. Kad se setim Ankare 2019, to je turnir koji počne i nikad se ne završi. Sreća pa igramo kod kuće, to je olakšavajuća okolnost. A mislim da posle ovoga što smo ovde uradile, možemo samo da nastavimo na krilima uspeha.... Nema ni vremena za treniranje, što je sreća. Počećemo 13-14. avgusta, a utakmica je 19. Mi smo fizički spremne, u tonusu, ekipa koja igra dugo, da ne kažem da nam ne treba mnogo. Uvek mogu detalji da se poprave, i da se ekipa dovede na viši nivo, ali je ovo meni sasvim zadovoljavajuće.

Pre teškog rada, ide proslava jedne od devet medalja Srbije. Posle Rija je to bilo spektakularno.

- Jedva čekamo, naravno, ali trudimo se da ne mračimo, da li će biti okupljanja, slavlja i ostalog. Ali mislim da zaslužujemo jedan lep doček, kao što smo imali posle Rija. Da ne kažem u tolikom broju, ali da budemo dočekane na adekvatan način.