Dragan Jović, trener šampionki: To be continued...

Svakog 18. avgusta u rubrici „Dogodilo se na današnji dan” pominje se da je 1201. godine osnovana Riga, glavni grad Letonije, da je 1227. na taj dan umro Džingis Kan, da su Srbi u Prvom ustanku 1805. na Ivankovcu kod Ćuprije prvi put potukli Otomansku vojsku, da je Nemačka 1914. objavila rat Rusiji...

Od sportskih zanimljivosti pronaći ćete i da su 18. avgusta 1990. košarkaši Jugoslavije osvojili zlato na SP u Argentini i da je dve godine kasnije rođen Bogdan Bogdanović...

Ubuduće će svakako stajati i rođendan beogradske kovnice medalja – Tekvondo kluba „Galeb”. Kolektiv koji je od Londona do Tokija iskovao četiri olimpijska odličja – dva zlata, srebro i bronzu.

Dragan Jović, svima poznatiji kao Gale, vizionar ove bajkovite priče, za mnoge tih devedesetih (a i sve do 2012), čudak koji se opredelio za neki malo poznat borilački sport, sada je najuspešniji srpski trener svih vremena. Jedini sa četiri olimpijske medalje.

‒ Kolege iz OKS su posle Tićine medalje počele da izbacuju neku statistiku o mojim trenerskim uspesima, što me je s jedne strane opterećivalo. Posebno jer Olimpijske igre doživljavam kao timski nastup, gde se svako bori za sebe, a na kraju svi skupimo medaljice i vidimo gde nam se zemlja plasirala. Znam da smo za naš sport uradili veliku stvar, svestan sam šta smo napravili, ali nisam znao da sam jedini trener sa četiri olimpijske medalje, niti mi je padalo na pamet, jer Jasna Šekarić ima pet medalja, pa su tu vaterpolisti, pa košarkaši... Nisam razmišljao o tome da ih nisu vodili isti treneri – bez lažne skromnosti kaže Jović.

Nema generala bez dobre vojske. Zato Gale naglašava pobednički ambijent koji se kreira od prvog dana postojanja „Galeba”.

‒ Imate školicu sporta, razvojni deo i sportski deo kluba. I kad dođu do tog sportskog dela moraju da znaju da ih pretvaramo u šampione, moraju u to da veruju. Milica i Tijana su predvodnice tog načina razmišljanja, a ja i ceo stručni tim kao neka lokomotiva. Znate, u našem sportu su jako bitni psiholog, nutricionista, kondicioni trener... Svi smo mi jedna ekipa i kad na čelu imate jednog „ludaka” kao što sam ja, koji gleda da rezultat svega bude u najsjajnijoj boji, dođete do toga da nije problem i kad bude neka druga koja nije zlatna.

Jović je u pripremama za svake Igre imao posebne sisteme. Na pitanje šta je bilo specifično pred Tokio usledio je poduži ekspoze:

‒ Bile su drugačije okolnosti, samim tim što godinu dana nismo imali uobičajene aktivnosti, pa smo dosta radili na tehnici, izdržljivosti, snazi... Iskustvo iz Londona i Rija me je u neku ruku smirilo, tu sigurnost su osetile i devojke. U pripremnom periodu znao sam Tijani da kažem kad nešto ne ide i podešavali smo to u hodu. Milicu smo morali da „štelujemo”, jer njena forma kad se podigne traje dugo i nije bilo dobro da prerano dođe na najviši nivo. U Tićinoj kategoriji lakše je moglo da se podešava.

Ističući da su kod Mandićeve do izražaja došli zrelost i iskustvo prethodnih olimpijskih ciklusa, nastavio je:

‒ Imali smo preispitivanja da li je nešto dobro ili nije. Ja sam nekako bio suviše hladan, u odnosu na ranije nisam imao taj adrenalin koji me je terao da svaku borbu sedam puta gledam. Sve se nekako složilo. To vam je kao kad student treba da ide na ispit i misli da ne zna ništa, a dobije desetku. E tako je meni izgledalo. Sve što se dešavalo u prethodnih deset godina spojilo se u jednu misiju.

Galebov trio se zna u dušu, toliko da trener ne mora da kontroliše učenice.

‒ Imamo naš stil boravka u selu, one znaju kad, šta i koliko mogu. Nismo gubili energiju, doduše nije ni bilo toliko druženja. Znalo se kad imamo slobodan dan, kad idemo da se slikamo, da prošetamo, kad imamo nešto da radimo. Nekako smo se usredsredili na borbu po borbu u Tićinom danu.

Pravljena je unapred i projekcija šta ako dođe do repasaža, što se i dogodilo.

‒ Bilo je samo pitanje ko će do finala Tića ili Adrijana. Repasaž je dar od boga, dao vam je još jednu šansu, jer je zaslužujete. Ako si dobro radio, bio vredan i sve što si radio u toku prethodnih pet godina mora negde da se pokaže. To sam i rekao Tići, ova mala će doći do finala. Ako je neko trebalo da je pobedi najbolje je da je to bila Adrijana, jer je jedina mogla da dođe do završnice. Sa druge strane, Tijana je smogla snage, skupila svu žustrinu koju ima u sebi za teške mečeve i osvojila bronzu.

Jović je tada podigao glas za oktavu i gotovo uzviknuo:

‒ Tijana je mali car! Ima posle prvog kola repasaž sa Vu, dvostrukom olimpijskom i trostrukom svetskom šampionkom koja se penzionisala posle Rija i poraza od Tiće. Prestala je da se takmiči, porodila se, ubedili su je da se vrati. Imala je želju da završi karijeru sa trećim olimpijskim zlatom i naročito da se revanšira Tijani.

Akcenat rada posle žreba bio je na borbi sa Španjolkom, upravo zato što je Tijana nju pobeđivala tri puta zaredom.

‒ Kažem da je car, jer se izborila i sa pritiskom posle poraza Adrijane i saznanjem da vas čeka borba sa nekim kom ste promenili život. Gubila 5:0, pa u drugoj vodila 10:5 i pobedila sa 12:9. Mislim da samo Tijana može da ima takve preobražaje u borbi. I na kraju pobedila Japanku, vrhunsku takmičarku, i osvojila medalju. Draža mi je ova bronza nego srebro u Riju. Jer sad smo osvojili bronzu, a tamo izgubili zlato. A toliko je bilo teško da se osvoji. Izborila se posle poraza, psihički podigla, tehnički i taktički vrhunski radila... Tijana je skromna, mora neko da kaže i istinu, uradila je neverovatan posao. Mislim da će u Parizu upotpuniti kolekciju i biti među retkima sa tri medalje u tri ciklusa.

Vremena za slavlje nije bilo, sledio je Miličin dan.

‒ Poslednjih šest meseci Milica je bila beton! Psihološki, fizički i taktički. Recimo, taktika za finalnu borbu bila je napravljena odavno. Znamo Korejanku. Bila je ideja da joj što pre, u ranoj fazi borbe Milica zada udarac u glavu, ozbiljno jak. Da je preseče, jer se Korejanke plaše njenih udaraca i snage. Smatrao sam da će ako to uradi na početku sigurno smiriti borbu. Korejanka ima strašno kretanje, kao da ima 50 kila manje, skakuće kao veverica, što je nama vrlo teško da pratimo. Milica je udarač, nema neko kretanje, ali ima strašno dobru reakciju. Ako vas neko izbaci iz ravnoteže kretanjem, kad se ispuca tehnika u prazno odnosi mnogo energije. I tu me je iznenadila, nisam očekivao da će se uhvatiti baš za taj detalj i da će je odmah pući po glavi. Pomislio sam „ovo je to, ovo je znak”. Cela se borba vodila teško, ali dalo se do znanja ko je gazda u toj borbi.

Milica je imala prednost, ali tekvondo je sport u kome ona u deliću sekunde može da nestane.

‒ Ne gledam ko ima prednost, kad je tako blizu radimo kao da je 0:0. Ako se nosiš mišlju da pobeđuješ kad imaš dva boda više, a jedan udarac nosi četiri, završio si priču. Kad je mala prednost zavisi i koliko je sekundi od kraja. Trideset sekundi je jedno, deset sasvim drugo. Kad je 15, 20 sekundi do kraja, a imaš tri, četiri poena, uglavnom radimo tehnike i opstrukciju borbe. I u tim momentima, Milica i Tijana, koje su izuzetne nožne tehničarke u predelu glave, osvajaju mnogo poena. Jer rivali kad gube idu na sve ili ništa i tad se najmanje štiti glava. A u tim situacijama čim osvojite jedan bod, protivnik psihološki pada i imamo taktiku za poslednjih par sekundi.

Trofejni stručnjak naglašava da je Mandićeva u Riju, iako nije došla do medalje, bila možda i najspremnija u karijeri.

‒ To su pritisci sa kojima morate da plivate. Mica je u olimpijskom selu došla do mene sa nekim uplakanim izdanjem zbog straha da joj se ne ponovi Rio. Bila je vrhunski spremna, sve je bilo kako treba, sve borbe smo u analizi uradili sto puta. Ima sve u malom prstu, ne treba da pričam. Rekao sam joj tada ne znamo da li ćeš da pobediš, ali Rio se nikad više neće desiti, jer to više nije ta Milica. Sada je bila rešena da osvoji zlato, ako treba i pogine da pobedi. Pred finalnu borbu ušla je u hodnik koji vodi ka borilištu kao Hogar Strašni. Prava, ubeđena, ispunjena, znala je tačno šta treba da radi. Rekao sam samo: „Mnogo si velika Mico! Samo tako da koračaš kroz život šta god da radiš.” Stav, karakter i rešenost! Sreća prati hrabre i nama je sve išlo kako treba.

Greg Popović je jednom prilikom rekao da je pravi trenutak za povlačenje kad imate ko da nasledi i organizaciju održi na vrhunskom nivou.

‒ Kažu da je trenerski kadar najveći problem srpskog sporta. Mislim da svaki sport za sebe treba da radi na tome, ja se pripremam, jer znam da nismo večni. Imam dovoljno godina da radim još jedan, eventualno dva olimpijska ciklusa. Možda u zemlji, možda i van naše zemlje. Ali posle toga mislim da treba da dođu mlađi treneri na čijem razvoju izuzetno radim, bar u mom klubu. Imam sjajne naslednike, decu koja su odrasla u Galebu, koji su pod našim krovom maltene otkad su se sportski rodili. Tu su Stevan Rašić, Uroš Todorović, Ninoslav Babić, Milan Milovanović, pa Tijanina sestra Zvezdana je izuzetan trener... Ovo što radim će imati naslednike, mnogo je trenera u klubu koji će, uveren sam, znati da nastave istim putem.

I kao u najboljim filmskim serijalima, Jović je na najbolji mogući način zaokružio priču:

‒ Biće „To be continued” (Nastaviće se).