Rašović: U mašti video zlato

Dugo je čekao pravu šansu. Punih osam godina. U Čeljabinsku 2013. je bio višak na finalnom turniru Svetske lige.

Od tada, momak čiji je talenat viđen u klubu Beograd, a ekspodirao u Crvenoj zvezdi u dve trofejne godine, je stalno bio na pripremama.

Pamti osvojeni Svetski kup u Almatiju2014. kada je po svim ocenama bio najbolji igrač turnira, pamti i nekoliko zlata sa Svetskih liga, ali šansi da se pojavi na najjvećim takmičenjima nije bilo.

Lomio se, premišljao, analizirao je i čekao. Konačno poziv je stigao. Posle turnira Srbija 2021 selektor Dejan Savić je objavio sastav u kojem je broj sedam bio namenjen za njegovog pulena iz crvenobelih dana.

- Od Rija je prošlo pet godina, a nije bilo dana kada nisam pomislio na Tokio. Za mene je to nešto najviše što sportista može da doživi. Nema ništa veće, dečački san se ispunio – priča Strahinja Rašović.

Momenat određivanja spiska je za neke bio iznenađujći. U sastavu nije bilo standardnog Ćuka. Savić je lakonski objasnio da je izabrao, u tom trenutku, najjači sastav.

- Kada sam saznao da sam na spisku srce mi je zaigralo. Od tog momenta, pa do poslednje sirene na finalnoj utakmici sam bio pod raznim emocijama. Bilo je i strahova ali i pozitivnih reakcija. Nisam sapavap noćima, maštao sam i sve što se kasnije dogodilo u Tokiju već sam doživeo u svojoj glavi.

Odmah je dobio podršku ostatka ekipe, kontrolisao je izlive radosti, netrpljivo čekao odlazak.

- Rekao sam na aerodromu da nas zanima samo zlato, da se nikoga ne plašimo. Jeste, bio sam nov u tom timu ali sam vaspitan kao i svi – uvek na pobedu. Od malih nogu je tako.

Odlazak na pripreme u Kašivazaki su bile i znak da su Igre jako blizu.

- Trenirali smo, svaki dan smo bili testirani. Užasno sam se bojao da nešto ne zakačim, da ne budem maler i budem pozitivan pred takmičenje koje čekam čitav život. Mislim da bih poludeo. Bio je to slatko – teški period.

Dolazak u selo probudio je nove emocije. Strahinja je polako shvatao gde se nalazi. Za njega su Igre tada počele.

- Odmah sam imao taj osećaj. Bio sam nestrpljiv a trebalo je preživeti tri dana. Kada smo se razgibavali prvi put na bazenu gde će se igrati turnir rekao sam Ranđeloviću da je meni olimpijska priča počela. Adrenalin je bio tu i nije nestajao do kraja. Bio sam oduševljen zajedništvom u selu, sa svima smo se družili, pozdravili sa Novakom, bodrili se. To je bila dodatna energija, nešto što do sada u karijeri nisam osetio.

Poseban utisak je poneo sa otvaranja Olimpijskih igara.

- Hvala Bogu što smo mogli da idemo na otvaranje. Još je i Filipović nosio zastavu, razlog više a svi budemo tamo. Nema publike, prazno je, osećaš da te ceo svet gleda. Pomislio sam , čoveče na Igrama si, predstavljaš zemlju, svi te gledaju kako izlaziš. Jedva sam kontrolisao uzbuđenje.

I konačno početak takmičenja. Početak ispunjenja dečačkih snova.

- Imao sam veliku pomoć saigrača, stalno su ukazivali na značaj četvrtfinala. Slabo sam spavao, ponavljam adrenalnin me nije napuštao.

Dva poraza u grupi nisu pokolebali ambicije srpskog tima:

- Sve mi je bilo jasno posle utakmice sa Australijom. Način koji smo dobili, prikazana igra su mi pokazali da smo na pravom putu i ako nastavimo takoda nam ne može niko ništa.

Srbija je mogla i da kalkuliše, da možda izbegne svetskog prvaka Italiju.

- Pitali su me poznanici zašto biramo svetske prvake. Nismo birali nikoga, igrali smo svoju igru. Ta pitanja su me baš nervirala, nisam ni pratio šta pišu portali. Rekao sam samo videćete da možemo protiv svih. Odigrali smo odlično i ubedljivo pobedili. Tada smo mnogima zapušili usta.

I onda finale pre finala. Španija, rival u seriji pobeda dugoj tri godine, rival kojije na startu turnira 13 puta pogodio mrežu Srbije.

- Španija… Lepo je Fića rekao, čekamo ih, vreme je za naplatu dugova. Pamtiću je čitav život. Taj izliv radosti posle pobede, te emocije kod svih igrača. Bilo ih je daleko više nego posle finala. Lično sam bio emotivno istrošen. Ta utakmica je nezaboravna, bila je to pobeda timskog duha, mentalne snage, pokazalo se da ima Boga da se vratimo i da sreća prati hrabre.

Ostala je još jedna stepenica do zlata. Na njoj Grčka sa izvanrednim turnirom. Ali za Rašovića nije bilo dileme:

- Igrali su sjajno a opet znaš da si bolji. Znao sam da nikada nismo izgubili protiv njih i mislio pa neće valjda sada, u utakmici karijere, da mi se desi da izgubimo, da žalim čitav život. Odradili su svi iz stručnog štaba sjajan posao, igrači iskusniji nisu dozvolili opuštanje. Bili smo oprezni i spremni.

I kada se sve završilo:

- I kada se sve završilo za mene je sve stalo. Postao sam olimpijski pobednik, san je postao java, mašta se pokazala u pravom životu. Mnog mi to znači, znači za sve što sam uradio i za ono što ću uraditi. Svi moji nemiri su tog osmog avgusta u meni nestali. Sve to sam radio u vaterpolu je bilo u toj medalji.

Danas, nepunetri nedelje kasnije, razmišljanja su ista:

- Sreći nema kraja, svaki dan sam sve ponosniji ali ostaću na zemlji. Počinje novi krug. Pomoć saigrača se ne zavoravlja od izlaska i sobe, vožnje autobosuom, skoka u vodu i utakmice. Najlakše je bilo kada počne. Bilo je stresno ali smo sada u večnosti.

I još je nešto shvatio:

- Sada znam, svaki olimpijac od mene ima naklon do poda, svima skidam kapu. A medaljašima… Šta da se kaže ? neki moji saigrači su dvostruki olimpijski šampioni. Rekao sam im da sam srećan što mi se ispunio san posle osam godina, da sam sa njima bio u sastavu makar na njihovom poslednjem takmičenju, da sam mogao da ih dotaknem u igri, klupi, da sam sa njima deo velike, nezaboravne priče.