Sto godina velikog gospodina, sarajevski Željezničar slavi vek postojanja (VIDEO)

Piše: Milorad Bjelogrlić

Čobo, Koka, Velija, Uvo, Škija, Hadžija, Feler, Guza, Jozo, Sepi, Tica. Nema klinca u Sarajevu koji početkom sedamdesetih godina prošlog veka nije znao po nadimcima sastav šampionskog tima Željezničara. Janjuš, Kojović, Bećirspahić, Bratić, Katalinski, Hadžiabdić, Jelušić, Bratić, Bukal, Sprečo, Deraković su ostali upisani u sve fudbalske almanahe kao šampioni Jugoslavije u sezoni 1971/72.

Nema nikakve dileme da je to najveći uspeh Želje u istoriji. Biti prvak SFRJ u fudbalu nije bila mala stvar. To je bila jedna od najboljih liga u Evropi.

U nedelju uveče, tačno u 21 sat, Sarajevo je eksplodiralo. Takav vatromet još nije viđen ne samo u Bosni i Hercegovini već i šire.

Mnogi tvrde da tako nešto nije viđeno ni u Riju u vreme čuvenog karnevala, ali ni u Sidneju koji je već decenijama čuven po novogodišnjem vatrometu.

Razlog za ovaj „dernek” je 100 godina postojanja FK Željezničar. Klub radničke klase, proletera, „sirotinje” raje, a ne raznih „službi”, bogatih „hadžija”, je proslavio vek postojanja. Željo je uvek bio branilac fudbalske kulture.

Tačno u septembru 1921. godine radnici železnice i njihovi sinovi su osnovali fudbalski klub. Postojala su u gradu na Miljacki već SAŠK Napredak, Slavija, ali to su bili klubovi u kojima je igrala uglavnom katolička i pravoslavna omladina.

Egzistirali su još i Đerzelez i Barkohb u kojima se okupljala omladina muslimanske i jevrejske zajednice. Željo je još tada bio prvi „kosmopolitski” klub gde nacionalna orijentacija uopšte nije bila bitna.

U njemu su igrali svi. Važno je bilo samo da se voli fudbal, a fudbal je i počeo da se igra da bi se ljudi družili i radovali. 

„Željo je religija i život. Nije to samo fudbal, već stil življenja i ponašanja. Za mene je to sesti na most na Dolac Malti i popričati o svemu, pa otići na piće. Željo je oduvek važio za nešto što povezuje divne ljude koji pomažu jedni druge. A šta treba više od toga?”, rekao je jednom prilikom Ivica Osim nekadašnji fudbaler i trener Željezničara, sigurno najveća legenda kluba sa Grbavice.

Dok je još starom uskotračnom prugom iznad Grbavice saobraćao stari dobri ćiro, znalo se da će se tri puta čuti sirena posle koje su po pravilu usledili ataci fudbalera Željezničara.

To je redovno bio najbolji period igre domaćina. Niko nije davao takav podstrek kao zvuk lokomotive i sirene kojom su apsolutno sve, od čađi uglavnom „garave” mašinovođe bodrili „plavi” tim. Raditi na željeznici, a ne voleti Želju, to je bilo prosto nemoguće.

U trenucima dok je prolazio voz, sa tribina se mogao čuti gromoglasni poklič: „Mi smo Željini, Željo je naš”, ili pesma „Napred Željo četo plava, nek se čuje tvoje slava, nek sirene zasviraju, navijači zapjevaju”. Boljeg stimulansa za igrače na terenu nije bilo. To su bila divna vremena.

Malo ljudi i zna da su legende kluba Ivica Osim i Mišo Smajlović fudbalsku tehniku usavršavali upravo na željezničkim šinama.

Obojica su se rodili i odrasli u blizini stadiona i pruge. Još kao deca su svakodnevno išli na prugu, nosili loptu i takmičili se. „Pimplali” su loptu i hodali željezničkim pragovima.

Oni su tako mogli da žongliraju do Bistrika, ali neko je morao da izgubi pa da mu lopta padne na zemlju. Trebalo se vratiti kući. Još tada su kao deca na šinama najavljivali ogroman talenat.

Bez obzira koliko god daleko odlazili u sopstvenu prošlost tamo ćete uvek nalaziti istinsko divljenje prema takvom fudbalskom biseru kakav je bio Švabo Osim.

Retki su više takvi gospodari igre kao što je bio Meša Baždarević, nema ni takvog oduzimača daha kao što je bio „leteći” golman Čobo Janjuš, nema kapitena ranga Škije Katalinskog, niko nije ostavljao srce na terenu kao Enver Hadžiabdić, nema ni takvih driblera i osvajača ženskih srca kao što je bio Pike Mujkić, dugo će se čekati „bombarder” kao što je bio Jozo Bukal...

Boško Janković je uz Levandovskog jedini fudbaler na svetu koji je dao četiri gola Crvenoj zvezdi na Marakani. Svi oni su ili ponikli ili odrasli na Grbavici i Želju su uvek nosili i nose u srcu. Kada sam gledao njih vidim najlepši period života. Sećajući ih se ponovo se ježim. Sve likovi sa postera moje dečije sobe.

Nažalost, svet se zauvek nepopravljivo promenio. Nema više dece na ulici da igraju fudbal, mobteli i „igrice” su u modi, ne ide više ni željeznička pruga iznad stadiona Grbavica, romantike je nestalo.

Dominira samo lova i pusti interes. Upravo zbog toga i Željezničar poslednjih godina preživljava teške dane. Imao je klub kroz istoriju teških trenutaka kada je čak prestajao sa radom, ali uvek je iz svake krize izlazio bolji, jači, jedinstveniji. Tako će biti i ovaj put.

Kada je reč o Željezničaru ne radi se samo o fudbalu. Dok je Želje biće i pamćenja.

Na Grbavici je uvek stanovala radost mog, ali i odrastanja „milion” Sarajlija, skladište lepih sećanja, mitova, osmeha, uzdaha, radovanja, tuge. To je bila edukacija van škole. Željo je san koji ne da čoveku da zaspi. Srećno slavljeniče!