VREMEPLOV – Ivan Golac, fudbalski kralj sa Ostrva

Ivan Golac ostao je upamćen kao jedan od prvih stranaca u Ujedinjenom Kraljevstvu. Super dobar učinak ostavio je u svim klubovima. Ne usteže se da govori o svojoj filozofiji i takvih je malo: fudbal shvata kao davanje navijačima. Ostrvski ljubitelji bubamare o njemu će vam pričati naširoko, jer njihovo poverenje i poštovanje se postiže dobrim rezultatima, a srce osvaja znanjem, radom, upornošću, trofejima.

Rođen je u Koprivnici 1950. Još kao dete stigao je u Beograd. Obreo se u Partizanu, a govorilo se da mu je otac veliki hajdukovac.

- Baš tako! Ima simbolike da sam se rodio na sredini meseca, na sredini godine i na sredini jednog veka, 15.juna 1950. Da, otac mi je bio hajdukovac, ali stanovali smo na Dedinju i veoma blizu bili su mi stadioni Partizana i Crvene zvezde. Kao dečak išao sam svakodnevno na treninge i Zvezde i Partizana. Čak sam i bio na istorijskoj, prvoj utakmici Crvene zvezde na Marakani 1963. Gledajući crno–bele Milana Galića, Fahrudina Jusufija, Milutina Šoškića, Velibora Vasovića i društvo, srce me odvelo tamo. Oduvek sam bio i jesam partizanovac - govori Golac.

U Partizanu je jačao odbranu, u taboru Parnog valjka proveo je čitavu deceniju, osvojene su dve titule: 1976. i dve godine kasnije.

- Jako sam zadovoljan s obzirom kakva je naša liga bila u to vreme. Za tri godine osvojili smo dve titule, što je tada bilo skoro nezamislivo i izuzetno teško pored jakih ekipa iz tog vremena. Odigrao sam na stotine utakmica za Partizan. Bili smo superiorni 1976. i 1978, pa je tada i nastao nadimak Parni valjak. Srušili smo tada sve moguće rekorde. Ostvarili smo gol razliku 55:19. Od 34 kola izgubili smo tri utakmice, a kod kuće smo se poigravali i sa Dinamom, Zvezdom, Hajdukom, samo su nam Splićani uzeli bod -  priseća se Ivan Golac.

Večiti derbi večita briga, strepnja zbog loših zbivanja iz skorije istorije i stalna nada da će večiti derbi biti večita inspiracija, svetkovina najpopularnijeg sporta, bajkovita priča kakva je bila u njegovo vreme.

- Veličanstveno iz tog vremena je da se u vazduhu osećalo nešto posebno i prelepo, da ne govorim poslednje nedelje pred samu utakmicu ili samo dan pred taj meč. Navijači su dolazili iz cele Jugoslavije, da ne kažem iz mnogih krajeva sveta. Odsedali smo u hotelu „Palas” pred derbije i to nas uvek asocira na lepotu i veličinu fudbala. Ujutro su dolazili trubači iz Guče, sa Kosova, iz Bosne. I onda jedva čekamo da se pojavimo na terenu. Seltik – Rendžers, Crvena zvezda – Partizan i Boka Juniors – River Plata tri su najveća derbija na planeti. Ovaj naš mi je najvredniji, najvažniji i mom srcu najbliži.

U Velikoj Britaniji Ivan Golac upamćen je kao jedan od prvih stranih igrača koji je igrao na Ostrvu i to za Sautempton. Nosio je i dresove Mančester sitija,  Portsmuta, Bornmuta. Igrao je i za Belasicu iz Strumice, u vreme kada je Druga liga Jugoslavije bila jaka i zanimljiva.

- Za Sautempton sam odigrao utakmicu protiv Sanderlenda i tako je počelo moje lepo bistvovanje u kolevci fudbala. Igrali su maja 1960. Engleska – Jugoslavija 3:3. Tada sam rekao sebi da ću igrati jednog dana tamo, kada porastem. Meni je tamo bilo prelepo, bili smo sila na Ostrvu. Imao sam sreću i zadovoljstvo da igram sa toliko poznatih i priznatih asova i biti tamo igrač godine pored svih asova, za mene je veliki uspeh i ogromno zadovoljstvo - priča Golac.

Stalno ponavlja da mu je neostvarena želja da preuzmete Seltik. Možda se ona i ostvari, on bar zna sa Seltikom i protiv njega, dok je vodio „Partizan lavljeg srca“.

- Dva puta sam bio kandidat. Aplikacije za Seltik bile su neverovatne, bilo ih je po stotinu, ja sam ušao među četiri. Tu je jaka irska veza presudila. Oni su rekli da su sa mnom impresionirani i priznali su da su pogrešili što me nisu angažovali 1991.  Kasnije sam vodio Dandi junajted. Drugi put bio sam blizu 1994. godine, dobio sam ponudu, ali nije bilo ljudski da svoj ugovor prekidam pre vremena. A meč Seltik – Partizan (5:4) od UEFA je proglašena jednom od deset najboljih utakmica u istoriji fudbala. Skoro sam na Zlatiboru dobio i nagradu za životno delo. Mnogo je razloga da budem prezadovoljan ostvarenim u fudbalu.

Pored Partizana i Dandi junajteda Golac je trenirao islandski Akranes, Sartidu iz Smedereva, ukrajinske Karpate iz Ljvova. Sa Dandijem je osvojio Kup Škotske. Čini se da se treneri, pedagozi više cene u belom svetu nego kod nas.

- To je istina, to su naša tragedija i nesreća. Kod nas neće oprostiti uspeh. Nikada mi nije teško to padalo, ali mi je žao što smo takvi. Zato i nismo nikada bili prvaci sveta, a šampioni Evrope trebalo je da budemo kad poželimo. Jednostavno, egoizam pojedinaca bio je zastrašujući. Nije bilo valjane selekcije.

Šta u perspektivi može da ponudi reprezentacija Srbije? Kako povući paralelu između igre pre pola veka i ovog što danas imamo, pa da nam stadioni budu dupke puni, a odavno prazni zjape?

- Bojim se da su fudbal i muzika rekli sve najlepše u pedesetim, šezdesetim, sedamdesetim i osamdesetim. Da je lepota ostala u prošlosti. Da je kvalitet bio i ostao. Odrastajući uz onu muziku i onakav fudbal, danas je antikvalitet zastrašujući. Naša deca, ovo podneblje krcato je talentima, moraju biti budućnost našeg sporta. Imali smo više publike na treninzima, u moje vreme, nego danas na zvaničnim utakmicama - setno će Golac.