Boban Petrović ljudina i bespoštedan borac

Pred okupljenim članovima porodice i brojnim prijateljima, govor je održao Bobanov dugogodišnji saigrač i veliki prijatelj, Miodrag Miško Marić.

- Ovde smo da ispratimo jednog od nas – počeo je Marić, drhtavim glasom. - Boban je bio, ne samo moj saigrač. Bio je moj drug. Brat! Životni putevi su nam se ukrstili ne samo u sportu, nego i porodično. Dobar deo života smo proveli zajedno. Radovali smo se i tugovali zajedno. 

Marić je podsetio na jednu zanimljivost.

- Došao je u Partizan zaslugom Ranka Žeravice. Prvo je došao njegov brat od strica, Žira, od 210, na probu. A Boban je došao sa njim. Ranko je odmah video kvalitet i rekao: „Ti ostaješ, ti možeš da ideš“. Tako je Boban ostao u Partizanu. I stigao do statusa nezamenjivog igrača.

Kako je Marić rekao - Bobanov lik i život bi mogao da bude osnova za uzbudljiv roman.

- Nije patio od konvencionalnosti. Nemarno se oblačio, nije voleo tračeve, isprazne razgovore, imao je svoj način, svoj stil. Konzervativci u klubu, kao što su Fare i Praja, počeli su da sumnjaju da li će iskoristiti taj nesumnjivi talenat ili će ga proćerdati. Jer, bio je neobičan. Uskoro ih je uverio u svoje igračke kvalitete, a i postigao je to da su ga prihvatili takvog kakav jeste. A bio je izuzetan igrač, izuzetnih fizičkih predispozicija – nizao je Marić i dodao: - Danas bi vredeo milione! To tvrdim, Jer je mao visinu, brzinu, eksplozivnost i šut.

I ne samo to...

- Svirao je violinu. Nađite mi još jednog igrača tog kalibra koji je svirao violinu. Skoro sam pričao sa Perom Vilfanom, koji zbog zdravstvenih problema nije mogao da dođe, ali mi je ispričao anegdotu. Bili su u krčmi, bio je orkestar, svirao neke ciganske pesme. I u neko doba uzima Boban ćemane od šefa orkestra, svira violinu. Odvsvirao je ceo blok, za opšte veselje.

Konstatujući da svi znaju šta je Petrović postigao kao igrač, Marić je nastavio:

- U vreme kad je reprezentacija Jugoslavije bila jezivo jaka, on je uspeo da izbori mesto u njoj. Mogao je verovatno i mnogo više, znam da je pripreme za Olimpijadu u Moskvi napustio zbog povrede. Uvek je bio nesebičan, nije se nikad štedeo. Ni na treningu, ni na utakmicama. Ne znam igrača koji je „popio“ više laktova od njega. Koji je igrao i slomljenog nosa...

Posle svih ovih sećanja, Petrovića je opisao u nekoliko reči:

- Bespoštedan borac i ljudina. Sjajan drug! Bio je najpismeniji od svih nas. Kad se pojavio prvi kompjuter, znao je sve o tome. To je možda doprinelo da su njegovi sinovi sada izuzetni „aj ti“ stručnjaci.

Zaključujući priču o velikom prijatelju, Marić je rekao:

- Najveća zaostavština Bobana Petrovića je njegova porodica. Silvana i on su formirali dobre ljude. Najveći zalog koji je kao otac ostavio deci je to što oni uvek i svuda sa ponosom mogu da kažu: „Ja sam ćerka, odnosno sin, Bobana Petrovića“. Počivaj u miru, Bob. Nek ti je večna slava!