Marko Avramović se oprostio od aktivnog igranja: Rim za sva vremena

Karijera za ponos. Svetski prvak 2009, vicešampion 2011, treći u Evropi 2010, pobednik Svetskog kupa 2010, Svetske lige 2007, 2010, 2011...

- Nisam jedino bio učesnik Olimpijskih igara. Imao sam želju da se oprostim protiv Hrvata u finalu Lonodonu 2012, ali nije se dalo – priča Avramović.

Dete Partizana. Logično, sin Zorana dvostrukog osvajača Kupa šampiona, dugogodišnjeg funkcionera tima sa Banjice.

- Počeo sam u prvom osnovne kod čuvenih Mirka i Pere. Kasnije nas je preuzeo Dejan Udovičić koji je od nas napravio ljude i igrače. Kada se prva postava napustila klub 2003. dobili smo šansu i igrali devet godina zajedno.  Borili smo se sa Jadranom, kasnije u slabijoj ligi Srbije bili bez premca. Bili smo treći na F4 u Milanu i Napulju kada je Partizan igrao najbolje. Pred kraj naredne sezone sam napustio klub i nisam igrao u Rimu kada je osvojena sedma titula prvaka Evrope.

Imao je dogovor sa Akvakjarom ali se opredelio za Crvenu zvezdu.

- Moje tri najlepše sezone. Radio sam Dejanom Savićem i sa njim je bilo najveće zadovoljstvo da treniram. Prve godine smo namučili Partizan u finalu Kupa i prvenstvu. Jednu utakmicu smo izgubili na produžetke i to je bilo prvi put da Partizan u Srbiji ne pobedi u regularnom delu. Bili su tu Gojko Pijetlović, Juga Vasović, bio sam među nosiocima igre.

Naredne godine Zvezda se pojačala Prlainovićem, Duškom Pijetlovićem, Rađenom, Vapenskim, Šefikom.

- Pamtim sjajnu atmosferu i pobedu u finalu Kupa Srbije na Banjici protiv Partizana. Tada je i Radnički bio moćan, odigrali smo pet sjajnih utakmica u finalu plej-ofa. Pred odlučujuću utakmicu bilo je tenzije. Taš je bio pun sat vremena pre početka. Sećam se u svlačionici nas je Savić pogledao onako stegnute i rekao: „Ne bio vam u koži“. Kad se nasmejao, nasmejali smo se i mi i na kraju pobedili.

Godinu je ukrasila titula prvaka Evrope na Banjici. Avri se vratilo. Osvojio je trofej i postigao gol odluke:

- Tako se namesti. Jug je bio veliki favorit, dobio nas je dva puta. Videli smo da se mučio sa Partizanom. Nismo imali šta da izgubilo i onoj prelepoj atmosferi smo slavili. Nezaboravno. Gol ? Ma bitni su pobeda i pehar.

I naredne godine Zvezda je osvojila duplu krunu, uz pogodak Šefika u poslednjem sekundu finala protiv Radničkog.

- Lepo je da se to Šeletu desilo. Uvek je nosio neku dobru atmosferu i često je šutirao sa gola na gol.

Iz Zvezde je otišao u Oradeu i spletom okolnosti na pola sezone prešao je u Ferencvaroš. Lepe godine u kojima je najveći mađarski klub počeo uspon. Naredne je došao Ćuk, zatim Stefan Mitrović. Osvojen je Evro kup. Posle toga Eger, takođe kvalitetan sastav.

- Mađari jako cene vaterpoliste, vole ovaj sport. Sećam se kada sam odlazio iz Egera dobio sam video sa svojim golovima, poklone, baš prava atmosfera. Nastavio sam u Sabadelju, isto lepo iskustvo. Bili smo zreli za finale sa Barselonetom ali je sve korona zaustavila.

Stigao je poziv Novog Beograda, želeo je da radi sa Vladimirom Vujasinovićem:

- Bio je sjajan igrač, hteo sam da me trenira. Imali smo toliko malera i ostali bez trofeja. Nesrećan poraz od Vuljagmenija, ostali smo bez Kupa Srbije. Spremali smo se za finale i sitnice su presudile da ne pobedimo odlični Radnički.

Na reprezentativnoj sceni je počeo kod Porobića a na pripremama za EP u Beogradu 2006. bio je do poslednjeg dana.

- Otpali smo Gojko Pijetlović i ja. Debitovao sam u Novom Sadu u Svetskoj ligi, igrao zatim u Šibeniku. U istom takmičenju 2007. u Berlinu sam igrao sve utakmice do finala. Morao sam na Univerzijadu, Stefan Mitrović na juniorsko svetsko. Da su mi avionsku kartu pomerili bio bih i u finalu.

Posle Igara u Pekingu, u novoj reprezentaciji je zauzeo svoje mesto na nezgodnoj strani, pored Filipovića i Gocića.

- Mislim da je ta karijera bila uspešna. Ko da zaboravi dane u Rimu, dramatične utakmice sa Italijom pred njihovom publikom, Mađarima kada smo bili bez centara veći deo, Hrvatskom u polufinalu i sa Španijom u čuvenom meču za zlato. Zatim sjajna Svetska liga u Nišu, zlato u predivnom ambijentu, osvajanje Svetskog kupa u Oradei ubedljivom pobedom protiv Hrvata. Kasnije smo bili ispražnjeni i treći u Zagrebu na evropskom. Naredna godina je bila moja poslednja u reprezentaciji. Osvojili smo Svetsku ligu u Firenci i vizu za London, posle srebro u Šangaju na Svetskom. Udovičić mi je rekao da hoće da proba druge igrače, da računa na mene, ali se nikada više nisam vratio.

Oprostio se u 35. godini. Kaže da je mogao još ali da je osetio da to više nije to.

- Osetio sam da ne mogu da treniram, da pružim ono što sam pružao. Dovedeni su mladi igrači, motivisani, pravi se tim za titulu prvaka Evrope. Red je bio da se sklonim. Dosta je.

I za kraj:

- Od prvog osnovne do kraja prošle sezone. Dosta je bilo i lepo je bilo.