Za Žurnal piše Zoran Avramović: Fudbal – i međ` javom i međ` snom...

PIŠE: Zoran S. Avramović

Poetski prevod knjige Eduarda Galeana „Footbal in Sun and Shadow“ mogao bi da glasi – Fudbal na suncu i u senci. Ono što je „na suncu“ je fubalska igra: “11 na 11” !!!

Nepobediva u svojoj neprolaznosti. Već dvadeset godina tvrdim da je fudbal odavno postao više od igre i da postaje sve više – više od igre, upravo zato što ostaje igra. Na toj igri „11 protiv 11“ bazira se sva moć.

Prema sistemu numerologije, a fudbal se i tako „proučava“, broj 11 označava novi početak, iskonsku povezanost i usklađenost. Fudbal baziran na toj moći igre uvek je predstavljao „nešto više“.

Bio je, jeste i biće ne samo najpopularniji timski sport na svetu koji već skoro 160 godina ne menja osnovna pravila, već i društveni fenomen, industrija zabave iskovana na principima moderne ekonomije i najnovijim tehnološkim dostignućima digitilizacije.

Fudbal se ne posmatra niti izučava kao neka prateća pojava ili nadograđeni dodatak nečemu što je društveno dublje i značajnije, već upravo suprotno.

Istorija fudbala, a ona je živ proces koji se svakodnevno odvija, je relativno autonomna, ima svoj vlastiti ritam, svoje snage, slabosti, opasnosti i mogućnosti, svoje zakone i tokove evolucije, ukratko – svoju sopstvenu hronologiju.

Ta hronologija u svakoj, ali svakoj epohi razvoja društva, ispunjena je činjenicama da je fudbal na svoj način uvek „uzimao“ najbolje za sebe, radeći i za društvo, ali je u suštini širio svoj uticaj na društvo, upravo svestan sopstvene moći.

Deluje kao da se nepredvidivost, sposobnost anticipacije, estetika – bez kojih fudbalska igra ne bi bila to što jeste, prelila u sve pore sveta fudbala i u toj hronologiji težnja za stalnim unapređenjem stvarala je i ljubav prema moći.

Kratko – od 1960. godine svet je prošao kroz četiri ekononomske krize, s tim što je ona – kriza iz 2008, predstavljala „iznenađenje“ za mnoge. Za fudbal – Ne!!!

I dok su mnogi bili zatečeni globalizacijom i svime što ona sobom donosi, ne verujući da živimo u svetu u kome je promena jedina konstanta, i u kome je možda najjači brend upravo kriza, fudbal je uspeo – prema mojim svakodnevnim beleškama, da se interno restruktuira, modernizuje regulatorni okvir, poveća prihode od reinvestiranja, obezbedi finansijsku održivost, učini krovne organizacije efikasnijima, dovede takmičenja gotovo do savršenstva, maksimalizuje razvojni uticaj, razvije ženski fudbal, iskoristi tehnologiju, zaštiti pozitivne vrednosti u fudbalu.

Fudbal nije „potcenio“ mogućnosti koje pruža kriza. Okupio je  „siromašne“ pružajući nadu, i okupio bogate nudeći prestiž, tako da se za deo njegovog izobilja otimaju najbogatiji na svetu, ponekad iz prozaičnog razloga, samo da su prisutni u svetu fudbala, čiji je značaj odavno prerastao okvire sportskih arena i zauzeo mesto u diskursu popularne kulture.

U ovim vremenima kroz koje svet prolazi – slabljenja društvene privlačnosti tzv. „velikih priča“ – grand narratives, nastali prostor je zauzeo fudbal koji jednako kao književnost služi približavanju međusobno udaljenih sudbina, stvarajući veliku priču jačanja društvene privlačnosti kroz samo naizgled „male priče“ koje rađaju začaranost, zanos i uživanje kakve retko nalazimo u javnom području.

Veliki književnici u svojoj umetničkoj slobodi tvrdili su da je „Fudbal. Religija u potrazi za Bogom“ – Vaskez Montablan, u zanosu poistovećujući igrače – zvezde, sa bogovima sa Olimpa, koji su heroji bez oružane bitke i ratova.

Ipak, poučno je i opominjuće kada Horhe  Valdano – veliki argentiski igrač,  za svog saigrača kaže: „Jadni stari Dijego. Toliko često smo mu govorili da je Bog i da je zvezda, da smo mu zaboravili reći najvažnije – da je čovek“.

Dijego Maradona , koji se u svom poslednjem intervjuu samoupitao – “Pone-kad se pitam, da li će me ljudi uvek voleti“?

Dokaz da hoće je njegov lik na dresovima Napolija ovih dana, kao znak ljubavi i poštovanja, ali i priča, kako fudbalska zvezda prerasta u legendu, a legenda s prolaznošću vremena postaje mit!

Ta mitska opčinjenost fudbalskom igrom ne retko prerasta u poistovećivanje, pa čak i u preterivanje, ali je razumljivo utoliko, jer je značaj fudbala nemerljiv u konstrukciji i učvršćivanju ličnog, lokalnog i nacionalnog identiteta i integriteta, koji su za mnoge DNK spirale i vijuga i generacijskih pripadnosti.

Metaforični potencijal fudbala, čak ide toliko daleko, da se tvrdi... da je život poput fudbala: “problem se mora „napasti, strah savladati i postići gol, kad god se ukaže prilika“.

Kami je pisao u svojoj opčinjenosti fudbalom i pripadnosti fudbalu, da je kroz fudbal naučio da kad pobedi ne umisli da je Bog, a kad izgubi - da sebe ne smatra bezvrednim.

Galeano, da „...pobediti bez čarolije, bez iznenađenja i lepote, zar to nije gore nego pretrpeti poraz“, a u sugestivnom zapletu u parlelnom životnom polju – fudbalu, nepoznati pesnik „...da je živeo u gradu, u kome je je samo fudbalska lopta imala dušu“...

Svakako lepe i poetske književne fikcije, ali danas u fudbalu postoji njegovo Prokletstvo i Veličanstvo - Rezultat!!!

Jer, u duhu zen filozofije, ako pobeda nije toliko važna, čemu onda rezultata?
Pobeda u fudbalskoj igri izražena brojevima na semaforu generiše materijalnu i društvenu konkretnost fudbala izraženu ciframa na bankovnim računima, berzama i sve više plaformama za plaćanje, koje prevazilaze do sada poznate tokove protoka novca.

U toj „senci“ sa početka ovog teksta nema mesta poetici,osim možda podsećanja na daleki, ali stvarno daleki zapis Sv. Augustina:„ Brojevi su univerzalni jezik koje Božanstvo nudi čovečanstvu, kao dokaz istine“.

Fudbal je još jednom dokazao svoju moć. U danima dok će se širom sveta praznovati Božićni dani i pripremati se za doček Nove godine, sastavni deo te sveopšte radosti biće i Finale, koje će se odigrati 28. decembra.

U tom i takvom svetu fudbala, Fudbalska Reprezentacija Srbije plasirala se na FIFA WORLD CUP QUATAR 2022 !

Pobedom nad Velikim Rivalom – Portugalijom ostvaren je veliki sportski uspeh i značajan fudbalski rezultat.

Čitav ciklus kvalifikacija za Svetsko prvenstvo predstavljao je izuzetnu potvrdu da je u igri naših fudbalera bilo, i ima, i čarolije i magije i lepote, ali i strasti, srčanosti i hrabrosti.

Moguće da je to bilo iznenađenje za rivale, ali za sve koji vole fudbal igra Srbije je predstavljala veliko osveženje i dokaz da je optimizam i vera u sebe osnov uspeha u sportu.

Sve je to ostvareno kada se posumnjalo u gubitak autentičnosti srpskog fudbala, ali se pokazalo da svaki od naših igrača „ima vatru“ i da postoji čovek koji zna da u svakom od njih „upali iskru“.

Selektor Dragan Stojković. Srbija je na „sjajnoj“ – sunčanoj strani fudbalske zemaljske kugle. Imamo mnogo toga još da priželjkujemo.

I međ` javom i međ` snom...