Nasmejala se. Kao da je razmišljala da li baš tim rečima da završi razgovor. Možda su previše „optimistične“, da ne kažemo sanjarske. Ali – vreme je praznika i vreme je za optimizam. U najjačim razmerama. I zato...
- Naša generacija, to 1987. godište, bila je prva koja je počela da osvaja medalje na evropskim prvenstvima mlađih kategorija. I sve smo rano otišle u inostranstvo. Sad sebe uhvatim kako razmišljam šta sve može da bude kada počnemo da se vraćamo u Srbiju. I da delimo to iskustvo stečeno igranjem u najjačim evropskim ligama. Višegodišnje iskustvo. To mora da donese nešto dobro. Svakako nešto novo.
Tim rečima, priču za „Sportski žurnal”, završila je Miljana Musović. Naša nekadašnja reprezentativka, lider te čuvene generacije 1987, od koje zaista jeste počela renesansa ženske košarke u Srbiji.
A sve je bilo odgovor na pitanje: Ima li nade za žensku košarku u Srbiji? Baš u Srbiji. Ne reprezentaciji Srbije koja još neko vreme ne treba da brine. Ali - nije tajna da je domaće takmičenje već godinama na jako niskim granama. Još gore – ne mrda odatle.
Potpuno je kompetetna da odgovori na to pitanje. Ona se već vratila u zemlju. Po završetku igračke karijere odlučila da se posveti trenerskom poslu. Trenutno je asistentica u stručnom štabu košarkašica Partizana, vodi brigu o juniorkama i kadetkinjama tima iz Humske.
- Naravno da ima nade – ponovila je.
I dodala...
- Zaista verujem da stvari u ženskoj košarci mogu da se promene. Sve dok postoji želja i posvećenost.
Uostalom, ne bi bila tu da misli drugačije. Poslužila se genijalnim primerom da pokaže razliku između vremena kada je ona igrala u Srbiji i sadašnjeg trenutka.
- Kad smo mi ulazile u seniorske vode, imale smo priliku da igramo protiv stvarno dobrih košarkašica. I da učimo od njih. Recimo, tada je igrala Biljana Stanković. Kad god sam igrala protiv nje, tih 40 minuta sam učila. Današnja deca su za to uskraćena, jer sve naše najbolje košarkašice su odavno u inostranstvu. Ovde je prosek seniorskih ekipa 21 ili 22 godine.
Zastala je, pa dodala...
- Baš sam to pričala upravo sa Biljom, kada smo nedavno igrale protiv Studenta u Nišu. Ona je tamo trener.
Nedostatak trenera u ženskoj košarci u Srbiji verovatno je najveća prepreka ka „nekim boljim danima“ naše ženske lige.
Zato je genijalna vest kada neka bivša košarkašica, tako dobre igračke karijere, odluči da se vrati kući i postane trener. Svako novo lice je dobrodošlo.
O tome je pričala i Miljana. Ali, nije pominjala stručni rad. Nije ocenjivala da li je dobar ili loš. Naglasila je nešto drugo.
- Čini mi se da imamo mnogo talentovne dece, ali manjak ljudi koji su posvećeni. Naši treneri imaju znanje, ali ne deluje mi da su dovoljno posvećeni. Zato dosta talenata propada ili ostaje zarobljeno. Jednostavno, nisu imali pravi način rada i trenere kojima je bilo stalo. Koji su bili posvećeni.
Upravo tu vidi svoju prednost. Iza nje je ogromno iskustvo koje je skupljala igrajući po velikim evropskim klubovima, sarađujući sa ozbiljnim stručnjacima.
- Imala sam životni put iz koga sam dosta naučila. Taj neprestani rad na individualnom ravoju mi je dosta značio. Sa tim kvalitetima mogu da pomognem deci. Čak i u seniorskoj ekipi, jer i to su još deca. Mogu da im prenesem svoja znanja i iskustva, da ih bolje razumem i drugačije im priđem.
Velika je prednost jer je igrala košarku. A posebno jer je sada shvatila koliko je teže trenerima. Za šta im se javno, na svom Instagram profilu, i izvinila. Pre odgovora se nasmejala, pa pojasnila.
- Ne izvinjavam se onima koji su bili loši ljudi. Samo za profesionalne „muke“ koje sam im zadvala.
Šalu na stranu...
- Trenerski posao je mnogo kompleksniji i teži. Kad si igrač ti dobiješ sve nacrtano na tabli. Treba da uradiš to, to i to. Još je lakše ako imaš slobodu u igri. A sa trenerske pozicije, posebno u ženskoj košarci, moraš da razmišljaš o svemu. Pre svega, kako da napraviš trening, pa kako da pristupiš svakoj igračici posebno, kako da joj se obratiš, jer ne znaš u kom raspoloženju će svaka od njih doći na trening. Mnogi je teži posao. Ali, to mi čak daje i neku ekstra motivaciju.
Otkrila je i šta je čini posebno zadovoljnom.
- Kad igrate košarku, pobede su ono što vas tera da trenirate još jače. Jer želiš da opet pobediš. A u trenerskom poslu prvi put kad primetiš i najmanji napredak kod igrača kome si se posvetio, to ti daje toliku energiju i motivaciju, dođem kući prezadovoljna. Odušljena sam.
Tako je i zvučala tokom razgovora. Ali, o dugoročnim ciljevima ne razmišlja.
- Naučila sam da ne razmišljam previše o budućnosti. Trenutno se pronalazim u ovoj sferi. Upisala sam i kliniku Željka Obradovića, pri Evroligi. Traje osam meseci. Uz svo iskustvo koje imamo, pa i ulaganjem u svoje obrazovanje, možemo dosta da vratimo košarci, našim devojčicama. Jer stvarno imamo talentovanu i vrednu decu – poručila je Miljana Musović.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
