Saša Ilić: Bez Kroacije bih bio pekar

I nebo je plakalo kada je Saša Ilić tog 19. maja 2019. rekao zbogom igračkoj karijeri, ali je na suncem obasjanom Banovom brdu dve godine kasnije, 18. avgusta dočekao novo poglavlje u životu. Mnogi su sumnjičavo vrteli glavom sredinom leta, kad se fudbalskom Srbijom pronela vest da će legendarni as Partizana, preuzeti Čukarički.

Svi su Ilića već videli u Humskoj na novom zadatku, međutim sudbina je htela drugačije. Boje, nije menjao crno i belo, odnosno belo i crno, ostale su deo njegovog života, samo je beogradsko brdo drugo.

- Četiri godine sam završavao karijeru. Za svaku sam govorio da je poslednja. Ljubav prema Partizanu, fudbalu i to što sam osećao da mogu još mnogo da pomognem prvenstveno mlađim igračima ostavljala me je na terenu. Ne sećam se kako sam prelomio da odem u penziju i otisnem se u trenerske vode, ali sam znao da će fudbal i dalje biti moj život – kroz još uvek dečački osmeh i sa velikim žarom u očima kad govori o fudbalu, počeo je priču Saša Ilić.

Da li je teže biti igrač ili trener?

- Definitivno, trener. Sada moram da vodim računa o kolektivu od 35 igrača, sa isto toliko različitih karaktera. Kad si igrač, misliš samo o sebi. Danas, mnogo više vremena provodim sa stručnim štabom i ljudima iz kluba u razgovoru o statusu igrača, o tome kako ko trenira ... Više je obaveza, trošiš se psihički, ali fizički manje.

Da li ste strogi prema igračima?

- Mislim da nisam. U Čukaričkom sam zatekao čak četvoricu igrača sa koja sam delio svlačionicu, a igrao sam protiv Kajevića, Docića, Belića, Puškarića. Pomogla mi je igračka karijera, zato i znam kako bi trebalo da izgledaju odnosi unutar ekipe. Ako se napravi dobra atmosfera, biće i rezultata, bez obzira ko je trener. Nisam zlonameran, kad nekoga kritikujem, radim to da bih mu pomogao, jer imam iskustvo. Volim da igrači ispune ono što se dogovorimo.

Kako vas zovu u Čukaričkom, šefe, mister ili Saša?

- Kako god žele. Saša, Sale, šefe, kakav mister. Volim da se šalim i budem opušten sa igračima. Ne znam, možda će kasnije to biti drugačije. Važnije od toga kako će me zvati je da igrači skapitaju ono o čemu im pričam, oko tehničko -taktičkih stvari i da se to poštuje i ispunjava na terenu.

Tokom karijere sarađivali ste sa mnogo trenera, koga najviše kopirate?

- Imao sam sreću, jer sam radio sa mnogo velikih trenera. Od svakog sam uzimao nešto, ali niko nikoga ne može da kopira. Voleo bih da Čukarički igra kao Mančester siti ili Barselona iz onog najboljeg perioda, ali je to nemoguće. Mnogo toga zavisi od selekcije igrača. Na osnovu toga i praviš igru. Kad si trener početnik i fudbalski zaljubljenik uvek si na knjigama, internetu, gledaš kako to radi Murinjo ili Gvardiola. Ipak, to mi ne garantuje pobedu.

Sa kojim trenerom ste imali najbolju saradnju?

- Ceo život i karijeru vezujem za jednog čoveka, Mišu Radakovića uz dužno poštovanja svima. Sa njim i Ljubišom Tumbakovićem proveo sam 15 godina, a to nije malo.

Da li vam je cilj da posle Banovog brda, odete u Humsku?

- Meni je ceo život Partizan, to nikada nisam krio, ali ne znam gde će me profesionalni vetar odneti. U fudbalu, moraš da imaš i veliku dozu sreće. Trenutno sam trener Čukaričkog i trudim se da posao obavljam najbolje što znam. Voleo bih jednog dana da radim u Humskoj. Ambicije su mi i da se oprobam kao trener nekog velikog kluba u inostranstvu, mada to zavisi od mnogo stvari. 

Šta bi Saša Ilić igrač, rekao Saši Iliću treneru?

- Nisam bio problematičan igrač, to će posvedočiti treneri sa kojima sam radio. Imao sam samo jedan problem i to sam ga ja napravio sa Trapatonijem u Red Bul Salcburgu.

Posvađali ste se sa Trapatonijem?

- Trapatoni me nije video u Salcburgu. Sve mi je to bilo čudno, nisam davao sto odsto na treninzima što sebi sada zameram. Terao sam inat, a ništa nisam dobio time. Trebalo je da prihvatim situaciju kakva jeste, da me Trapatoni ne voli i da mu onda radom na treninzima pokažem da greši. Radio sam kontra. Bilo bi bolje da sam imao nekoga ko bi mi rekao: „Magarče to se ne radi tako, nego ovako“.

Imali ste i manji sukob sa Mateusom?

- Tačno. Mateus je u toj situaciji bio u pravu. Čovek mi je objašnjavao, da u konstalaciji koju je Partizan tada imao, Zvone Vukić mora da igra iza napadača, a ja pozadi, jer za razliku od njega mogu da igram na obe pozicije, delim lopte. Meni je to bilo čudno, svi smo u nekom trenutku karijere alavi na golove. Na kraju se ispostavilo da je bio u pravu.

Koji saigrač je u vašoj sobi proveo više vremena od supruge Tijane?

- Milivoje Ćirković. Bili smo cimeri skoro sedam godina. Delio sam sobu i sa: Krstajićem, Lazovićem, Babovićem, Smiljanićem.

A, sa Vladom Ivićem?

- Sa Vladom sam najbolji drugar, ali nismo bili cimeri.

Kako je to moguće?

- Koliko smo vremena provodili zajedno van terena, dobro je da nismo bili još i cimeri.

Da li vam Vlada daje savete kao stariji trener?

- Vlada je izuzetan stručnjak, dokaz su rezultati. Volim da razgovaram sa njim, jer mi daje odlične savete, samo što nekada mislim da me „zeza“, onda moram sve da proveravam. Šalim se. Vlada je posvećen poslu, gradi karijeru na vrhunski način. Nadam se da će tako nastaviti, ustvari siguran sam.

Vratimo se na cimera, gledali ste Ćirkovićev penal u Njukaslu?

- Ja sam i poslao Ćirkovića da šutira penal. Bila je to specifična situacija, Ilijev je promašio peti penal, onda su oni pogodili. Šutirao sam zatim ja, pogodio, oni promašili i tu je sad bila drama. Bio sam blizu Ćirkovića. Samo sam mu rekao: „Ma, idi ti Ćirko“.

Kako je on reagovao?

- Svi su skočili: „Ne, ne, ne“. Ja ponovim: „Ma, idi Ćirko“. Znao sam da će dati gol.

Da li ste vi bili smireni za taj penal?

- Sad mogu da kažem kako sam bio smiren, lagan, ali daleko od toga. Nisam znao gde „udaram“. Želeo sam da šutnem po zemlji, a ona (lopta) je otišla gore. Sad kad me neko pita, gde sam hteo da šutnem taj penal, kažem, gore. Kad pogodiš, onda tako pričaš.

Koju utakmicu bi gumicom izbrisali?

- Najteže su mi padali porazi od Zvezde. Uspeh ekipe bez obzira kako sam igrao bio mi je važniji od ličnog. Teško sam preživljavao poraze od Šamroka, Auzburga, AEL-a... To su ozbiljne traume.

Dobro, koja vam je utakmica promenila život?

- Kroacija. Posle tog dvomeča i teškog poraza u Zagrebu 0:5, praktično sam ni iz čega došao da igram za Partizan. Mene je Kroacija spasila. Ko zna šta bih bio, možda pekar.

Poštuju vas i sa druge strane, crveno-bele Topčiderskog brda, kako ste to uspeli?

- Igrao sam fudbal u drugačije vreme, nije bilo društvenih mreža. Danas se snimaju, pevaju to kače na mreže, a onda kasnije trpe posledice, pokaju se posle dva dana, ali kasno. U mladosti, dok sam izlazio, sretao navijače Zvezde i Partizana u gradu, imao drugove iz oba kluba, ali sam uvek prema svima bio korektan. Volim Partizan i uvek želim da moj klub pobeđuje, ali ne bih i nikada nisam nikoga vređao. Imam poštovanje za rivale.

Kako se postaje legenda?

- Legenda sam po odanosti i broju nastupa u Partizanu, a ne zato što sam najbolji igrač kluba. Daleko od toga. Kako vreme prolazi sve sam više ponosan na to. Voleo bih da se menja nešto, da neko sutra pretekne Sašu Ilića po broju nastupa u Partizanu, ali teško. Nemoguće. Bilo bi dobro da igrači imaju 200, 300, hiljadu utakmica za Partizan, jer bi tim bio uigraniji, međutim u današnje vreme, baš teško – zaključio je Ilić, istinska legenda crno-belih i srpskog fudbala.