SVETISLAV PEŠIĆ - Život trenera (ni)je bajka

U vreme dok je bio trener berlinske Albe, sredinom devedesetih, Svetislav Pešić je u Roštoku upoznao Angelu Merkel, tadašnju ministarku ekologije. Tom prilikom poželeli su jedno drugom napredak u poslu i oboje su dostigli vrhove.

Ove godine Nemačka i ceo svet ispratili su čuvenu kancelarku u penziju, a Svetislav Pešić se posle jednogodišnjeg tajm-auta, vratio u igru. Sa mladalačkom energijom u 72. godini, voljom i željom da srpsku košarku pokuša da vrati tamo gde joj je i mesto u svetski vrh.

Pozivnica na promociju Pešićeve knjige „Moja igra, moj put” uz dodatak „od koša na komšijskom dudu do vrha sveta” uticali su na to da priča ne krene od toga kako iskusni trenerski vuk namerava da ponovi Istanbul i Indijanapolis, kad je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio Evropu i svet. Od tih trijumfa su protekle dve decenije u kojima smo imali odlične rezultate, ali nismo osetili slast trijumfa.

Na početku razgovora naglasio je da nije imao ambiciju da napiše književno delo, već da je reč o publikaciji. Koja će se sudeći po onome što nam je pričao bezmalo devedeset minuta čitati u dahu.

- Često sam dobijao ponude, doduše ne ovde, već u Nemačkoj i Španiji, gde treneri doprinose i pisanjem knjiga. Iako smo u košarci daleko otišli, interesantno je da smo, što se knjiga tiče, na začelju. Ranko Žeravica je dosta napisao, stručnih knjiga pre svega. Aca Nikolić je nešto napisao... Ozbiljnu ponudu dobio sam svojevremeno od jedne od najpoznatijih izdavačkih kuća u Nemačkoj, koju interesuju istaknuti sportisti u trenutku njihove popularnosti. Mene su zvali u vreme kad se snimao film „Svetislav Pešić više od trenera”. Međutim, zanimala ih je čista autobiografija, sa anegdotama i dogodovštinama, pa se nisam nešto posebno zapalio... – počeo je priču Pešić.

Znao je da će osetiti kad je trenutak da sedne za kompjuter i počne da piše. Pre pet godina je prvi put za pedesetak godina imao višak vremena.

- Posle operacija 2016. sam mislio da više neću da budem trener. Pomislio sam, dosta je... Bio sam na rehabilitaciji šest, sedam nedelja. Pre podne je na programu bila rehabilitacija, popodne smo bili slobodni. Dođe mi u posetu direktor bolnice, inače olimpijski pobednik na 800 i 1500 metara, pita kako provodim vreme. Kažem mu: „Dosadno je”. Pita me: „Jesi li napisao knjigu?” i što kažu Bosanci ubaci mi „mrmak” u stomak. Kad sam mu rekao da nisam, kaže mi: „Sedi i piši, neće ti biti dosadno”. Sutra ujutro sam pozvao Veru i rekao da mi pripremi sve beleške koje sam pisao za brojna predavanja koja sam imao po svetu.

O pisanju knjige konsultovao se sa našim kolegom Aleksandrom Miletićem.

- Pozovem Sašu i pitam za mišljenje... Kaže mi, mogu da pomognem, ali ne mogu da pišem tvoju knjigu. Moraš sam da se odlučiš i u glavi osmisliš šta želiš. Prva poglavlje moje knjige bilo je „Život trenera nije bajka”, međutim to je preraslo u prvi deo knjige.

Jedan od najboljih primera da nije baš tako je sam Pešić. Iako je imao teškoća tokom karijere, bajkovitom su je učinili trijumfi sa Jugoslavijom, Nemačkom, Barselonom...

- Nije reč o mom životu, već generalno o životu trenera u kom ima poraza i pobeda, razočarenja, prepreka... Pišem naravno o meni i mojim iskustvima - odakle dolazim, kako me stvarala socijalna sredina, kako sam počeo da se bavim sportom... Za razliku od današnje generacije i igrača koji za sezonu promene četvoricu trenera, za celu karijeru imao sam četvoricu. Na osnovu toga pišem.

Naglašava da život trenera ne može da se posmatra samo iz perspektive uspeha.

- Trener ne može da bude svako. Da bi bio trener, morao si da se baviš košarkom. Ne moraš da budeš sjajan igrač, Ivković i Vujošević, Etore Mesina, takođe, nisu bili vrsni košarkaši, ali su postali vrsni treneri.... Prvo i osnovno je znanje o košarci. Ako nemaš znanje, nemoj ni da ulaziš u salu. A razlika između dobrih i najboljih nije u znanju, već u posvećenosti, strasti i odricanju.

Veliki trenerski kvalitet, po Pešiću, je spremnost da nosiš odgovornost za drugog i da ćutiš.

- Bitno je da ne pronalaziš razloge za neki poraz u povredama, sudijama... Danas je malo trenera od kojih nećete čuti: „Ne bih razloge tražio u ovome, ali nismo bili kompletni”. Kukaju kao da će ih to spasiti poraza. Pablo Laso možda nije najbolji trener na svetu, ali je 15 godina u klubu gde se prvenstveno traže rezultati. Poslednjih meseci svaku utakmicu polovina igrača njegovog tima ne igra, a to nikad neće pomenuti... Izuzetno cenim kad trener nosi odgovornost i ne deli je ni sa kim, ne dajući opravdanje i poštujući one koji su igrali. Možda su oni slabiji, ali moraš da ih poštuješ i da, bez obzira na nivo kvaliteta, izvučeš najbolje od njih.

Kaže da se strast i posvećenost ogleda i u tome da za trenere ne postoji pauza.

- Naš posao počinje mnogo pre treninga i završava se znatno posle njega. Ta dva sata treninga su važna, ali sve pada u vodu ako ti pre njega nisi sve pripremio i prošao u glavi, pripremio ne samo igrače, već i fizioterapeute... Potpuno isto se radi i kad je bio najbolji i najgori trening ili kad dođe do konfliktnih situacija.

Digresijom da u modernoj košarci nema ili vrlo retko ima konfliktnih situacija na trenutak skreće sa trenerske priče.

- Ne onih između trenera i košarkaša, nego između samih igrača. Ranije, kad u svlačionicu uđe glavni igrač, on postroji onoga koji se nije zalagao ili nije dodao loptu na vreme. Danas igrači ne žele da ulaze u konflikte situacije, to im je stres i to je najveća promena u košarci. Ima ih u atleticizmu, brzini, tehnici, u taktičko-tehničkom pogledu, ali tog razgovora i kritike koji donosi poboljšanje, danas je mnogo manje.

Ne slaže se da su treneri entuzijasti potpuno „izumrla vrsta”. Veruje da ih ima u malim mestima.

- Ako hoćemo da budemo bolji, moramo prvo da imamo trenere, da u klubovima razumeju da je osnova svakog kluba stručni rad. A bez organizovanog, profesionalnog sistema rada teško je očekivati poboljšanje u tom pogledu.

Kad je na red došla priča o tome da je danas retkost videti tinejdžera u redovima naših najvećih timova, Pešić konstatuje da „ne treba previše da se hvalimo kako je ranije baš sve bilo bolje”. I počinje analizu:

- Tačno je da su mladi dobijali šansu mnogo ranije nego sada, ali nismo imali strance. To je uslovilo da si sam morao da stvaraš igrače kvaliteta stranaca, jer nisi imao izbora. Tanjeviću je bio potreban centar, a nije mogao da dovede nekog iz Crvene zvezde ili Partizana gde su išli najbolji. I doveo je Radovanovića, pa je od njega stvorio centra, olimpijskog pobednika.

Podseća da je Mirko Novosel prvi počeo da ne pravi igrače, već vrhunsku ekipu dovođenjem najboljih iz drugih klubova.

- Imajte u vidu i da tad nije postojao NBA i da naši igrači nisu odlazili u inostranstvo, jer su bili zadovoljni ovim što su imali ovde. Bili su kod kuće i igrali u najjačoj ekipi u Evropi. A čak i da su imali potrebu da idu, nisu mogli, jer je administrativno pravilo bilo da u inostranstvo može da se ide posle 28. godine. Onda su, ne revolucionarno, ali kontinuirano počela da se menjaju pravila. Otvaraju se granice, mi idemo u Evropu, polako dolaze stranci. Nemamo centra, mi ga dovedemo iz Amerike. Potom i beka. Lagano smo počeli da dovodimo igrače na najvažnijim pozicijama u košarci. Sve su važne, ali bez jedinice i petice ne možeš da počneš utakmicu. To se nije promenilo, tako je i danas.

Tvrdnju da nije bilo pravilo da se mladi bacaju u vatru argumentuje primerima Zorana Slavnića i Aleksandra Đorđevića.

- Moka i Saša kao najbolji plejmejkeri države u svom vremenu su kasno dobili pravu šansu. Nije Moka postao u 20 godina reprezentativac, Žeravica nije hteo ni da čuje za njega. Procvetao je tek kad je Novosel postao glavni trener. A i pre toga je Moka bio dobar, pa nije dobijao priliku. Nije ni Đorđević. Prvi sam ga uzeo u A reprezentaciju na Balkanijadi u Bukureštu. Neko nam je otkazao i mi ostanemo samo sa Pahlićem na beku. Zovnem Partizan i kažem neka se spremi i dođe Đorđević koji je imao 18 godina. I tako on uđe u voz na Dunav stanici, čitavu noć je putovao spavaćim kolima i priključio nam se. U pravoj reprezentaciji zaigrao je tek kod Ćosića 1987. i kad je on otišao nije ga opet bilo neko vreme.

Kao bitan faktor manje produkcije i šanse ističe smanjenje zemlje.

- Odavno ne živimo u Jugoslaviji. Odavno smo samo Srbija sa ogromnom košarkaškom tradicijom, istorijom, rezultatima, ali na manjem prostoru.

Posledica - više nemamo kvantitet talenata kao nekad.

- Imamo talenata, ali ne u tolikom broju. Samo konkurencija stvara kvalitet, a zato što smo manji konkurencija je slaba. Sve vaše kolege prvo pitaju zašto nemamo više plejmejkera. Nemamo deset, ali imamo trojicu, četvoricu, ove mlade, pa Avramovića... A onda konstatuju nije on plej! Pa ni košarka nije više kao ranije. Danas ako nemaš balans napada i odbrane, ne možeš da igraš. Možda je Đorđević u ona vremena mogao, možda Dončić i Jokić u ova vremena mogu malo da se šlepaju u odbrani. Ali oni imaju takav napadački kvalitet kojim sve kompenzaciju. Jokić je sad postao i bolji odbrambeni igrač, sasvim je normalno što zrelije igra. Sve ovo pričam da bih svima približio da je stvaranje plejmejkera proces u kom učestvuje on, trener, saigrači u ekipi, reprezentacija, konkurencija, njegov agent.

Akcentujući da svi u Srbiji moraju da budu složni i shvate da moramo da se menjamo i da organizujemo u skladu sa zahtevima vremena, zaključio je:

- Svi se čude tolikim uspesima Španaca, pa oni imaju mnogo bolji sistem nego mi i zato imaju mnogo veći broj kompetitivnih trenera u Evropi sa mnogo boljim statusom od naših. Uz to naravno ide i to da je španska reprezentacija u svim selekcijama u poslednjih deset godina osvajala prva mesta i titule, a mi nismo ili smo ih tu i tamo osvajali. Kompletan sistem organizacije mora da bude adekvatan vremenu u kom živimo, koji podrazumeva apsolutni profesionalizam.