DANAS I OVDE: Novak Đoković novi Beogradski pobednik

Piše: Tomo MARIĆ

Daleko je sunce australijsko, dobri moj Novače Đokoviću!

Sad kad je država Australija, oličena u liku ministra Aleksa Hoka, a država opet odbila žalbu, dogodilo se ono što je i očekivao svako onaj ko otvorenih očiju gleda ovaj svet i svakodnevno se uverava da je sluđena planeta rangirana na jednake i jednakije.

Po istoj logici, Novak Đoković je postao istorijska ličnost, ušao u galeriju nepobedivih, bez obzira na tobož “tehničke” propuste, šta su mu sve činili, nije ni čudo da ih je i bilo.

Izričem svoj sud dok mi srce od besa podrhtava, makar bio svestan da školu mudrosti treba učiti u školi čemera, jada i bola! Neka te, Australijo, a i tebe ministre Hoke, a i cele one bratije sudija, tužilaca i ko zna koga sve još!

Vi ćete, zajedno i pojedinačno, svoje grehe okajavati ili na ovom, ili na onom svetu; nikad mira nećete imati, ovaj greh večno će da živi, džaba će vam biti sva pokajanja!

Sportska istorija je već ispisala takve priče, o jednakim i jednakijim, u nekom drugom vremenu zla i stradanja, vi je samo prepisujete i nadopunjujete!

Na Olimpijskom stadionu u Minhenu 1938. godine, pred 100.000 gledalaca, igrali su prijateljski meč Nemačka i Engleska, a kad je u svečanu ložu stigao Adolf Hitler, fudbaleri obe reprezentacije pozdravili su ga fašističkim salutiranjem “Hajl Hitler”, sa osmehom na licu “od uva do uva”, pogotovo Englezi!

Kasnije će taj isti “Gordi Albion”, tu istinu skrivati, u toku Drugog svetskog rata zarobili su i uništili film i sve što se moglo uništiti vezano za tu utakmicu, ali ostala je fotografija, snimio ju je anoniman gledalac, objavljena je u svim svetskim novinama.

Britanci su urlali, sve i svakog optuživali, ništa im nije to vredelo; čovek i postoji u istini, potvrdili su to i minuli sramni “teniski događaji” u Australiji, skrivajući, ustvari, svoju sramotu.

Onda, bajni Amerikanci, svetski policajci, i šta sve nisu u ime “demokratije”.

Na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. u sportskog junaka izrastao je tamnoputi Džesi Ovens, osvajač četiri zlatne medalje, pogotovo je bio neverovatan njegov skok udalj (premašio ga je tek 48 godina kasnije Karl Luis), slavio ga je celi pravdoljubivi svet.

Pri povratku kući sa Olimpijade, niko ga nije dočekao na aerodromu, prespavao je noć na klupi u parku, nijedan taksista nije hteo da ga vozi, izbacili su ga iz autobusa za belce, nikad ga niko od državnih zvaničnika nije primio niti čestitao mu…

Ameri su, onda, “proturili priču” da je u Minhenu, kad je izrastao u olimpijskog junaka, u ogorčenosti Adolf Hitler napustio stadion da mu ne bi čestitao na podvigu!

A, kako su se oni, Ameri, poneli prema velikom sportisti nikad i nigde nije objavljeno ni slova, ali zato i danas njegova zlatna odličja vode se kao sportsko blago Amerike, dokazujuću njenu neprikonovenost u ovoj oblasti svetskog stvaralaštva!!

Ne lezi vraže!

U svojim memoarima Džesi Ovens je ostavio svedočanstvo o tom vremenu; kako je bezobzirno šikaniran u Americi, pa kakva je sva ponoženja doživeo, samo zato što je crnac.

Ispisao je i istinu o Olimpijadi u Minhenu da ga je Hitler pozdravio srdačnim mahanjem iz svečane lože, a da je Firer stadion napustio jer je imao državničke obaveze.

Nole, imaju čuda kojima se ne možeš čuditi, pogotovo načuditi, i nije od danas, zato sam i shvatio svu suštinu tvojih reči:

- Elita štiti i gura elitu, veliki štite velike, a onda se pojavi jedan mali iz Srbije da sve to poremeti. Boriću se do kraja!

Čovekova nevinost zove se poštenje i patriotizam; u gradu mog rođenja i života, u Banjaluci  u ime cele Republike Srpske na njen 30. rođendan – pročelje najlepšeg gradskog zdanja, “Banske uprave”, koju je podigao prvi ban Vrbaske banovine Svetislav Tisa Milosavljević, rođeni Nišlija, general i ministar Kraljevine Jugoslavije, obasjava mamutski Novakov lik, uz znak zahvalnosti za sve što je i naš “Nole nacionale” učinio za celi pravdoljubive narode.