Slađana Erić: Igraću dok telo bude slušalo

Razgovor sa Slađanom Erić, na putu od Bijeljine do Uba, bio je pravi emotivni rolekoster. U danu kada je ocu Budimku davala godišnji pomen, imala je 38-godišnja igračica Uba, dama sa bogatom domaćom i inostranom karijerom dovoljno snage da ispriča i „ogoli dušu“.

U razgovoru za  Sportski žurnal otkrila je gde je bila godinu i po dana, kako je odlučila da se vrati, zašto Ub, ko joj je najviše pomogao i kakve to tajne krije svlačionicia. Dotakla se i Lige šampiona i utakmice, poslednje u E grupi protiv Njiređhaze, koja se igra danas od 18 časova u Mađarskoj

- Nije me bilo ali sam sve svreme trenirala i tokom vanrednog stanja – kao iz topa će Slađa. – Hvala Šćepi (op. aut. Željku Šćepanoviću) iz Vizure, trenirala sam sa njim sve vreme u VIP-u. Bilo je i tada ponuda, iskrsla je Južna Koreja, bila sam spremna da idem. Ali onda su počele peripetije, zatvaranje granica, kako iz Bosne gde sam boravila u Srbiju.I u svemu tome ta najbolnija stvar i tragedija koja me je zadesila. Bolest oca i.. - zastala je Erićeva na trenutak.

Otac Budimko i ona su bili tandem koji se borio do kraja:

- Decembra su mi rekli doktori da je tati preostalo još nekoliko nedelja. I tako je i bilo. Prognoze su bile dve nedelje, ali eto, uspeli smo malo duže. Umro mi je na rukama. I tu tragediju nosila sam i nosim. I teško se mirim. Bolna i teška priča. Potom majka koja odlazi u bolnicu. I posle toga dani kao da su stali, dva tatina brata su odmah za njim preminula, potom i treći stric. Mnogi to razumeju, a mnogi ne i ne tražim. Ali moja odluka je bila da ostanem uz porodicu, uz majku i da u tom trenutku zaboravim na odbojku. I ponosna sam na svoju odluku!

Zanimljivo, uprkos teškom periodu, sledeći korak je bio povratak u Beograd?

- Posle četiri meseca od smrti, došla sam u Beograd i nastavila da treniram. I to sa ljudima koje sam već pomenula, koji su razumeli moju tragediju, koji su činili sve da što pre prevaziđem bolne trenutke. Usledio je poziv iz Rumunije u maju, ali prosto u glavi nisam bila spremna, nisam mogla da presečem. Odlučila sam da se vratim u Bijeljinu, ponovo trenizni sa muškim i ženskim klubom Radnikom, mojim matičnim, sa trenerom Miroslavom Mićićem, njegovim sinom Borkom, trenerom muškog tima Darkom Manojlovićem. Sjajni su i njima ogromno hvala. Ujutru teretana, uveče treninzi . Već se bližio decembar, prelazni rokovi za Evropu maltene gotovi, a moj novi zdravstveni peh i pauza od mesec dana. Početkom januara sam dobila zeleno svetlo da mogu ponovo da se posvetim pripremama. 

Vodila se srednji bloker po vokaciji, po potrebi jednako dobra i kao korektor, pozicija koju je igrala i u Vizuri sada i u Ubu, da sve loše u životu što joj se desilo, na kraju se dobrim vrati:

- Sve vreme razgovarala sam sa Vesnom Čitaković. Trebalo je čak i kod nje u klub da odem da pomognem, to mi je bila opcija.  Prvo njoj kao prijatelju da pomognem, onda kao igraču. Razmišljale smo šta je najbolje za mene.

Ub traži korektora, zanimljivo zvuči?

- Odlučila sam da ih nazovem i da sam spremna da im pomognem. Uradila sam pravu stvar. Sa trenerom Marijanom Boričić sam se čula, sa gospodinom Darkom Glišićem, koji je podržao odluku trenera, i u najkraćem mogućem ruku obezbedio sve moguće uslove. Neverovatno kako sam i primljena, koliko je sve organizovano i na nivou.

U svom stilu, žena „lavica“ što prati Erićevu već deceijama, spakovala se i:

- U 10 ujutru sam obavila razgovor u 13 časova već bila u autu na putu za Ub, uveče na treningu. Bila je tajna, jedino je kapiten Ljiljana Ranković, sa kojom sam se dopisivala i sa kojom sam  igrala u Vizuri, osvajale toliko toga, znala. I naravno, Anđela Veselinović, poznajem i nju, ostale su bile sa druge strane mreže.

Strah, da li je postojao ili?

- Jeste. Hvala Ljilji Ranković koja je toliko lepo pričala o meni, da im treba neko poput mene. Verovala je i znala, kakva sam i u, i van terena.

Prvi susret sa devojkama?

- Ulazim u svlačioniu, da li su me zamišljale kao namrgođenu ili..Ne znam. Ušla sam s osmehom, zagrljaji, poljupci, zvuči kao fraza, ali kao da se znamo sto godina. Mislim da je to bio trenutak koji je prelomio sve, kada su videle koliko sam srećna što sam došla tu. Energija je ta koja nas vodi, osetila sam od prve do poslednje, od one najmlađe koja ima 18 do najstarijih devojaka. Verujem i one mene. A upravo atmosfera kreće iz svlačionice, sa tih zajedničkih kafa, ručkova, i to prenosimo na teren. Jedino i pravo rešenje za rezultate i uspehe ekipe.

A priča o krunama šampionki?

- Rekla sam devojkama, krune su vam se malo nakrivile, ispravite ih i hodajte pune samopouzdanja kao šampionke, to je ključ za pobede.

Ub, odbrana titule i Vi?

- Ne bilo korektno da kažem, jer skoro sam došla, da se osvaja titula i dajem pompezne izjave. To jeste cilj, ali ove sezone je liga toliko jaka. Nije kao ranije, igraju dve ekipe,bore se za trofej i sve je jasno. Ove sigurno da će se četiri, pet ekipa umešati.

Poslednje ali ne i manje bitno, Liga šampiona. Završavate je danas utakmicom protiv mađarske Njiređhaze?

- Ova ekipa je zasluženo u Ligi šampiona, pobedila je sve i plasirala u grupnu fazu. Predstavljate Srbiju, svoj klub, utakmicu gleda ceo svet, mnogo znači! Pobedili smo tu ekipu kod kuće. Ne vidim razlog zašto ne i sada na oproštaju. Prava priika da odigramo lepo, plus sledi nam utakmica protiv Lajkovca u prvenstvu.

Koliko ćemo Vas u još gledati na terenu?

- Neću da kažem zbogom. Nije me bilo godinu i po dana, dosta sam stvari propustila što se tiče odbojke. Dok me telo bude slušalo, da skočim, udarim loptu, bacim se, biću tu. Dok budem inspiracija mladima  i ako mi to bude zadatak u ekipi, svoju misiju sam ispunila.

(CEO TEKST možete da pročitate u današnjem štampanom ili PDF izdanju Žurnala)