Branko Brnović: Biću trener Partizana

Branko Brnović je maštao da postane fudbaler Budućnosti i – postao! Želeo je da bude prvotimac Partizana i – bio! Igrao zatim i u Španiji, za reprezentaciju Jugoslavije. Jednostavno, sledio je svoje snove.

Podgoričanin i građanin sveta, bio je dobar i trofejni sportista i slovi za jednog od najuspešnijih na prostoru Crne Gore, ali i bivše zajedničke zemlje. Igrao je za Budućnost, Partizan, Espanjol, Kom i za svoju dušu. Druženje s fudbalom započeo na nagovor starijeg brata Dragoljuba...

- Stariji brat je utabao stazu, što je i logično. Živeli smo na selu, fudbal na poljančetu igrali po čitav dan i tu igru zavoleo sam prvenstveno gledajući njega. Onda sam počeo da igram u Crvenoj stijeni iz Tološa. 

Evocirao je, potom, uspomene na vreme provedeno u Budućnosti, na 100 zvaničnih utakmica i 13 golova. Lep učinak za veznog igrača.

- Svaki dečak iz Crne Gore je tad imao želju da potpiše ugovor s Budućnošću. Imao sam tu sreću i došao među omladince, nametnuo se i ubrzo bio prebačen u prvi tim. Kad sam potpisao četvorogodišnji ugovor za 1.000 dolara mojoj sreći nije bilo kraja.

Čudan je bio njegov debi za prvi tim.

- Dejan Savićević nije mogao da putuje u Zenicu, imao je parne kartone. Trener Milan Živadinović dao mi je šansu, postigao sam dva pogotka u pobedi nad Čelikom od 3:1. Tako sam otvorio širom vrata za nešto više - priseća se Brnović.

Prešao je zatim u Partizan i odigrao 88 mečeva, postigao 11 golova. Doprineo je da Parni valjak ruši sve pred sobom i osvoji dve titule i dva kupa.

- Kako mi je bio dečački san da potpišem za Budućnost, tako sam oduvek bio navijač Partizana. Igrama u Podgorici preporučio sam se Beograđanima, tadašnji trener Ivica Osim me je poznavao iz reprezentacije imao želju da me dovede u Humsku. Prvih mesec dana nije bilo lako, zbog paklenog rada. Imao sam sreću da je u Partizanu već bio Peđa Mijatović i olakša mi mnogo adaptaciju. Kasnije je sve krenulo kako treba, radio sam što sam voleo i bio deo voljenog kluba. Pravili smo fantastične rezultate, ali posle tri godine je došao trenutak da se ide dalje.

Usledio je odlazak u Espanjol, gde je proveo šest sezona. Izdvojio je Kup kralja 2000. godine.

- Tad je trener bio čuveni igrač Real Madrida, Hose Antonio Kamačo. Svog  ranijeg trenera, našeg Miljana Miljanića je pitao za mene, Čiča rekao da me zatvorenih očiju može odvesti i da sam pravi igrač za njega. Nije bilo lako dva-tri meseca, nisam znao jezik. Međutim, sve je ubrzo došlo na svoje. Zavoleli su me i trener i navijači, druge godine novinari su me proglasili za najboljeg igrača španske lige. To pamte i danas me na veličanstven način dočekaju. Jedan od ulaza na novom stadionu Espanjola nosi ime po meni, što govori da šest godina tamo nisu bili samo prilika da dobro zaradim, nego i potvrda da sam ostavio duboke tragove.

Pomogao je i da Kom zadrži prvoligaški status u prvoj sezoni Prve lige Crne Gore, da bi u četrdesetoj rekao zbogom aktivnom igranju. Vredno pomena: s reprezentacijom Jugoslavije do 20 godina je 1987. godine u Čileu postao šampion sveta. Bila je to zlatna generacija Lekovića, Prosinečkog, Šukera, Bobana, Mijucića, Jarnija, Mijatovića, Petrića... Svi su kasnije izgradili lepe karijere.

- Mnogo sam ponosan na tu generaciju. Da se zemlja nije raspala, napravili bismo čudo u Evropi, najverovatnije i na svetu. Mislim, pored nas iz Čilea, i na Stojkovića, Savićevića, Mihajlovića, Jokanovića, Đukića, Jugovića, Komljenovića...

- S mnogima sam u kontaktu, okumio sam se s Lekovićem i Mijatovićem. Sa Savićevićem sam doskora sarađivao...

Sebe, kao trenera, ne zna gde vidi u danima što selede.

- Pitanje je i šta bi me zadovoljilo. Bio sam dva puta blizu da preuzmem Partizan, nažalost, to se nije ostvarilo. Cenim sadašnjeg trenera, usput nadam da ću najduže za godinu postati trener Partizana. Ako dotad ne budem ili, pak, ne budem pronašao adekvatan angažman, najverovatnije ostaću bez želje i volje da nastavim s trenerskim poslom. Ima još stvari u životu s kojima bih se mogao baviti. Bilo je više ponuda iz inostranstva, ali nisu nam se ambicije poklopile.

Što vredi, kažu, to i ne prolazi. I mrvica njegove slave, takođe.