Tristan Vukčević: Nisam došao na par meseci

U trenutku kada je iz Madrida sleteo u Beograd – bukvalno je tako bilo – u kameru klupske televizije rekao je da je u Partizan došao da bi učio od najboljeg. Bio je i te kako svestan da mnogo toga još može i mora da nauči.

U međuvremenu je upisao i prve minute u crno-belom timu, ustalio se među 12 najboljih. Ali – i dalje je sa dve noge čvrsto na zemlji.

Možda je javnost očekivala više u smislu nekakve njegove uloge, pa i učinka. Ali, Tristan Vukčević je za sad od dolaska u Partizan dobio ono što je očekivao.

- Apsolutno – uzvratio je nasmejan.

Očigledno je veoma zadovoljan.

- Došao sam da što više treniram, da što više igram. Radimo baš mnogo. U dvorani sam sat vremena pre treninga, ostajem i pola sata-sat više. Želim da radim što više… Čujem da se ljudi pitaju što još nisam dobio onoliko minuta koliko su možda drugi očekivali. Ali, ima vremena. Ja nisam došao ovde da odmah igram, već da naučim što više.

Uostalom…

- Potpisao sam ugovor na nekoliko godina, ne na dva-tri meseca. Došao sam ovde da naučim što više od Željka Obradovića, da ostanem što duže.

Međutim, nije da ne dobija minutažu.

- Ja sam stvarno zadovoljan. Sve ide kako treba. Tako ja mislim. U poslednje vreme baš dobro igramo. Jesmo sad izgubili od Cedevita Olimpije, ali nesrećno, tek na kraju. Sad počinje najvažniji i najteži deo sezone. Mislim da smo spremni za to. Hemija u timu je dobra. Ma, sve je super.

On je strpljiv i svi oko njega su strpljivi. Osetio je to – recimo – na utakmici protiv Metropolitana. Kada je posle prvog promašaja, dobio aplauz podrške punog Pionira. Da nastavi da šutira. Nastavio je. I pogađao. Za još jači aplauz. Aplauz koji je čuo. I koji mu – kaže – mnogo znači.

- Ludilo je! Bez obzira na sve, uvek osećamo podršku navijača. Čak i kada promašiš, daju ti ekstra energiju da sledeći put probaš i pogodiš. To mi baš znači, pomaže mi. Super mi je.

Aplauzi su važni. I prijaju. Ali – kao najmlađi u timu, Vukčević podršku pre svega dobija iz „kuće”. I to je ustvari najbitnije. Nije mogao da izdvoji nekoga iz tima ko mu najviše pomaže. 

- Svi mi pomažu. Jeste da imamo mladu ekipu, ali čak i ovi momci koji imaju 20 ili 21 godinu, kažu mi neke stvari. Ponekad čak i ja njima kažem nešto, ako mislim da treba.

Jer…

- Svi smo ovde došli da učimo jedni od drugih – jasan je Vukčević.

Nije mogao da izdvoji ni najbolji savet koji je dobio.

- Nije to jedan, već mnogo saveta. Uglavnom mi govore da radim još više. Da se još više trudim. Na treningu mi pomažu da uvek dam i više nego što mogu.

Ne štede ga ni u duelima jedan na jedan. To je obavezni deo treninga Partizana, gde ćete često videti visoke igrače na jednom košu kako rade sa nekim od asistenata Željka Obradovića.

- To je borba – dodao je uz osmeh.

Jako važna „borba”.

- Način da napreduješ, da vidiš kako drugi rade neke stvari, da osetiš šta treba da promeniš – smatra Vukčević. 

A šta je to što oseća da on treba da promeni, usavrši… Gde vidi mesta za najveći napredak, pitali smo Vukčevića. Potpuno svestan sebe, kaže…

- Sve može bolje! Još sam mlad, imam vremena da učim. Stvarno mislim da sve mogu bolje. Ne treba samo jednu stvar da usavršim, već celu igru. Da bolje šutiram, da bolje igram odbranu, da bolje… Ma sve, mora da bude mnogo bolje.