Svi su aplaudirali. Neki su i ustali kada je na binu izašao Željko Obradović. Kreator te istorijske titule, zahvalio se na aplauzu, dodajući da je on upućen svima koji su učestvovali u osvajanju ove titule koju je Partizan juče proslavio:
- Slušam malo pre kako Danilović kaže da smo se svi promenili. Ja to ne vidim. Manje-više, sve je isto. Makar u mom slučaju, sala, trening, putovanja... Sve je isto. Nadam se da ovi moji prevode strancima i ovo što je Ostoja rekao.
Tu je zastao, pa se obratio jednom od najmlađih prvotimaca...
- Balša, ti si urednik, glavni i odgovorni.
Dodajući da mu je izuzetna čast i zadovoljstvo što je tu, setio se i prethodnog jubileja.
- Bio sam tu i za 20 godina, ali to je bilo drugačije, jer nisam živeo u Srbiji. Sada sam se vratio i živim na najlepšem mestu na svetu.
I naravno…
- Radim u najboljem klubu na svetu.
Setio se i četvorice ljudi koji, nažalost, više nisu sa nama. Prvo – profesora Aleksandra Nikolića.
- Njegov pristanak da bude deo stručnog štaba u toj godini kada sam ja debitovao kao trener, bilo je najznačajnije za mene, za moju karijeru. Kao trenera, ali bogami i kao čoveka. Sa profom sam imao čast da radim i u Borcu, došao je i pristao da radi na način da je rekao da će biti moj pomoćni trener. I tako smo se i ponašali jedan prema drugom. Naravno, to je bila jedna od najlepših šala između nas dvojice. Sve što sam postigao kao trener i sve što sam naučio, dugujem tom čoveku i, mnogo puta sam rekao, Dudi Ivkoviću.
Ispričao je i anegdotu…
- Kada smo počeli da radimo ispričao sam igračima da na mene mogu da se naljute, da mi progovore, da mi odgovore, da rade šta hoće, ali da profesoru nikada ne smeju da se obrate na ružan način. Da moraju da ga slušaju. I zaista mi je bilo fantastično da gledam te dve godine kako profa radi sa igračima, na njegov specifičan način. A Sava i ja smo provodili mnogo vremena sa njim. I Kića naravno. Sve lekcije koje mi je dao, ne samo iz košarke, već i iz života i dan danas su za mene neprocenjivo blago. On je bio veliki deo svega ovoga što se dogodilo.
Drugi čovek…
- Radojica Nikčević bio je predsednik kluba u to vreme. Postoji priča ovaj čudotvorac iz Čačka, Dragan Kićanović, koji je sve nas okupio i koji je uradio da ja postanem trener, imao je osećaj da je Radojica neko ko može da bude izvanredan predsednik Partizana. I on je odmah pokazao ambiciju da Partizan mora da bude najbolji. Ne verujem da je baš razmišljao da će biti prvak Evrope. Ali radio je sve da se uspostave pravi odnosi, onako kako treba da izgleda jedan klub. Meni kao treneru je uradio nešto što je posle toga postalo pravilo u svakom klubu u kome sam ja radi. A to je da se ja ne mešam u politiku kluba, ali da su teren i svlačionica moji. Tako da je i Ostoja to naučio. I sve je u redu. Bio je pravi predsednik, a nije lako bilo da mu sada Kićanović dođe i kaže, sada će da dođe bivši igrač i biće trener. Nije bilo lako to prihvatiti. Ali dali su mi šansu, a ja se valjda nisam obrukao.
Treći…
- On je bio saigrač ovim divnim momcima. Dragiša Šarić. Bio je najstariji u timu, godinu dana mlađi od mene. U svakom pogledu je bio moja desna ruka. To oni verovatno nisu ni znali. Koliko sam ja vremena provodio sa Šarom o svemu tome šta on treba da razgovara u svlačionici sa mlađim igračima. A evo sad, sedeći pored Saše Danilovića, rekao mi je jednu stvar – da je on počeo da igra odbranu zahvaljujući tome što je čuvao Šaru na treningu i što je morao da ga prati, jer je on bio izvanredan strelac. Divan čovek koji je ostavio veliki trag u našim srcima.
Četvrti…
- Sava! Moj kum. Brat! Čovek sa kojim sam provodio više vremena nego sa porodicom. Treći je bio ovaj „dosadni” glumac – rekao je uz osmeh Obradović, misleći na Bogdana Diklića.
Šalu na stranu…
- Sve odluke smo donosili zajedno, posle toga izlazili pred Kiću i Radojicu, profu. Pred igrače. O svemu se dogovarali. On je najzaslužniji što smo otišli u tu Fuenlabradu. Čovek koji je bio meni sve. I u ovom trenutku mi je teško kada pričam o njemu.
Zaključujući priču, Obradović je rekao:
- Drago mi je što ste u ovolikom broju ovde. Svi mi u životima imamo želje i snove. Moje želje su u ovom trenutku vezane za ono što radim sad. Najveća želja koju imam da ova ekipa koja se okupila pre sedamosam meseci, ostane što duže zajedno. Ako ostanu u nekom vremenu zajedno, nadam se da ćemo moći da neke snove koje imam povremeno i da ostvarim. Znam da ovim momcima nije lako sa mnom. Znam da insistiram na nekim stvarima, da to izgleda bezveze kada se ponekad naljutim. Ali, oni znaju da im ja verujem.
I sad…
- Sledeće sedmice počinjemo nešto važno. Nadam se da će zbog tog uzajamnog poverenja ljudi još više da nas zavole.
Obratio se i svojim igračima… Na srpskom, pa na engleskom.
- Vi znate da je najvažnija stvar da izađete i da pokažete ono što krasi Partizan uvek. I nemojte da zaboravite da igrate u najboljem klubu na svetu – poručio je Obradović.
Poklon koji nema cenu
Kad je već pomenuo Fuenlabradu, Obradović je gostima pokazao – kako je rekao – najvredniji poklon koji je dobio prilikom nekih od brojnih intervjua koje je dao…
- Jednog dana kada Ostoja ili neki drugi predsednik odluči da napravi muzej, možete da dođete pa ćemo da se dogovorimo pošto ću da vam prodam – rekao je Obradović, pa “za svaki slučaj” dodao:
- Za malo. Neće moći. Ovo ostaje kod mene.
Jer…
- Ta priča o Partizanima iz Fuenalbrade je nešto fantastično. Što će se teško ponoviti u istoriji sporta i košarke. Žao mi je što niko od njih nije ovde sa nama. Ali oni su u našim srcima. To su ljudi koji su učinili da se mi osećamo tamo kao da igramo u Beogradu. Oni su neraskidivoj vezi sa nama.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
