PORTRET: Duško Vujošević - Za Partizan i život daću!

Za razliku od nekih prethodnih slučajeva protekle nedelje Dule je pažnju javnosti skrenuo oživljavanjem lika beogradskog davitelja iz kultnog filma Slobodana Šijana. Sudeći po replikama na utakmicama Dule bi se jednako, možda još bolje snašao i u rimejku dijaloga iz filma „Halo taksi” u kom neponovljivi glumac pominje lijander, lepu katu i carevo oko. Taško i Dule, obojica u svom domenu veliki, u mnogo čemu neponovljivi.

Da nije reč o grupi JNA koja je čvrsto uz Partizan, ne samo kad je lepo, Vujošević gotovo sigurno ne bi prihvatio učešće u spotu. Simbolike ima i u tome što pesma ima primese panka, koji dočarava i Duletov bunt sa kojim se često susrećemo.

Pre nego što počnete da pričate o Vujoševiću, bez obzira da li o njemu mislite dobro ili loše, porazmislite o tome da na njegove treninge dolaze igrači i saradnici „gladnih stomaka”, ljudi koji nisu primili plate i po godinu dana. I svi oni rade kao da su najplaćeniji na svetu, kao da sutra ne postoji i da sad mora da se gine. I zapitajte se kako je to moguće. Ako do odgovora dođete, znaćete po čemu je različit od drugih.

Ako bismo se ovom prilikom zbog spota vratili na „slučaj Bogdanović” bila bi puka banalizacija. O tome, kao i sličnoj packi Andriću, par meseci kasnije, treninzima u cik zore, izrečeno je mnogo različitih mišljenja. Paljbu je uvek izdržao i nastavio po svom. Produžio da po merilima najboljih vojnih škola pravi elitnu košarkašku jedinicu koja će u bici ukoliko treba biti spremna „da za Partizan i život položi”. I u toj borbi pobedi.

Ne samo da Vujošević drugačije ne zna da radi, on drugačije ni ne živi. Osnov svega je ljubav, maksimalna posvećenost i nemerljiva strast. Bez pitanja kolika je cena. I kolika je žrtva. Bilo da je reč o svetinji - košarci, knjigama, slikama, muzici.

U njegovoj radionici nedostaje vaga, ne meri koliko daje, a koliko mu se vraća. Satisfakcija je samo u onom kratkotrajnom trenutku pobede i slavlja, koja se uglavnom i završava na samom terenu, još pre dodele trofeja. Zna da put ka novoj pobedi zahteva jednak i još veći rad, te se parketu vraća odmah.

Od svih saradnika i igrača zahteva da se ponašaju u skladu sa istim postulatima. U svakom momentu na prvom mestu budu košarka i Partizan ili obrnutim redom. I tu nema popusta. Posebno za one koji su bliski, za one u kojima vidi buduće košarkaške dijamante.

Njima će biti trener, otac, sve. Probudiće ceo Klinički centar u pola noći ukoliko su bolesni, prevrnuće Rusiju da im nađe lek, donosiće im knjige, filmove, fado, džez, bluz, rok en rol ili Šabana Bajramovića... Ostaće sa njima da trenira do duboko u noć, satima će raditi na najsitnijem detalju.

Srazmerno tome, trenutna i gromovita, biće i reakcija na grešku. Ne dao Bog da čuje kako je neko od mladih igrača pio alkohol do duboko u noć. Toj ljutnji ravna je snaga tornada. Oni pravi ili je izdrže ili se trude da ne pogreše.

Dule nije čovek novih tehnologija. Ali, odlično zna vrednost informacija, makar do njega došla i spinovana. Nema te agencije koja će nadmašiti njegovu saznajnu moć, niti bolje povezati stvari i upotrebiti vest.

Ne bira protivnike, niti mudro ćuti. U verbalnim reakcijama nije strpljiv kao u radu sa mladima. Iznoseći svoje viđenje stvari ume da pretera, čime često mnogo više uveća problem nego što doprinosi njegovom prevazilaženju. Protiv sebe i prirode ne može. I nije takav od juče. Isto se ponašao pre deceniju, sada, isto će biti i dogodine. I sve dok je živ biće isto.

Nema dileme ni oko toga da načinom života u kom je potrošnja stalno na maksimumu šteti najviše sebi i svojoj porodici. Stres najveći protivnik dijabetesa (koga mu je takođe dala košarka), njegovog višedecenijskog saputnika, deo je njegove svakodnevice. Nije tajna ni da motivisanije funkcioniše u turbulenciji. Koliku cenu zbog toga plaća odlično znaju njegovi najbliži, još bolje nefrolozi, kardiohirurzi, oftamolozi.

Često za sebe kaže da je endemska biljka, koja najbolje funkcioniše u Beogradu i Herceg Novom. Nije prilagodljiv, principe rada i života neće menjati ni po cenu rastanka kao što je bio slučaj u CSKA, kad su ga Holden i veterani izminirali opravdavajući se da nisu razumeli košarkaški esperanto, već da je uzrok svega bio loš engleski. Zaboravivši da su sa lošim engleskim postali su prvi evropski klub koji je pobedio NBA tim u Americi.

Teren je njegovo platno. Trudi se da svaki trening bude drugačiji, da na svakoj utakmici igrač učini nešto poput poteza četkicom. Čini sve da se svaka u nisci crno-belih trofejnih sezona posmatra kao svojevrsno umetničko delo. Da u svakoj od njih Partizan dobije trofej, a košarka vrhunskog igrača. Počev od generacije iz osamdesetih i Danilovića kao simbola za sva vremena, preko Vujanića, Krstića, Perovića, Pekovića, Tepića, Tripkovića, Bogdanovića, sada Marinkovića... Stvaranje je u toku.

Ume da kaže da u životu nije sve kao u Partizanu - crno i belo, već da postoje i neke nijanse koje ne mogu svi da primete. Upravo zbog tih nijansi igrači i dalje jure da rade sa njim, a navijači veruju da se bez obzira na nemaštinu i druge prepreke trofejni niz ni ove sezone neće prekinuti.