Kecmanović: Prva ljubav sa Zlatibora

Nije nastavio lekarsku lozu u porodici, ali zato uspešno operiše teniskim reketom. Šetajući sa dedom po Zlatiboru, privukao ga je zvuk žutih loptica, pa je već u predškolskom uzrastu uplivao u vode belog sporta.

Kao dečak, Miomir Kecmanović je bio nestašan i trebalo je da se bavi nekim sportom da umiri temperament. Tako su bar mislili njegovi roditelji a izbor je pao na tenis. Bila je to ljubav na prvi pogled, Miša je odmah zavoleo ovu igru.  

Mladi srpski as je nesvesno odabrao svoj životni poziv i pustio da on crta strelice na putu. Nekada najbolji junior sveta sada sigurno vozi po stazi seniora. Dvadesetdvogodišnji Beograđanin kao 38. igrač na ATP listi demonstrira izvanredan tenis kojim sve brže ide ka vrhu.

Zašto niste nastavili tradiciju lekara u porodici?

- Nikad ne bih mogao da radim posao mojih roditelja. Ja sam takav, meni se gadi kad vidim organe, krv i sve ostalo. Kada to vidim, odmah mi se povraća. Ne bih mogao nikako da izdržim – kaže kroz osmeh Kecmanović.

Zajedno sa dedom ste krenuli na tenis, kako se to desilo?

- Deda i ja smo otišli na Zlatibor kada sam imao šest godina. Moji su tražili da me ubace na neku aktivnost, jer sam imao mnogo energije. Pravio sam dosta problema kao mali, trebalo je negde da se umorim. Ja sam izabrao tenis, prolazili smo pored terena i hteo sam da probam. Tako je sve krenulo. Video sam kako igraju neki rekreativci i gomilu dece i meni se to svidelo.

Prva stanica nimalo lakog putešestvija bila je Florida. Kao 13-godišnjak dobio je poziv od poznate Akademije Bolitijeri. Odrastanje daleko od kuće i tople porodice nije bilo tako sjajno i bajno, jedini oslonac i podrška u svakom pogledu bila je njegova tetka Tanja. Osoba koja ima veliki značaj u njegovom životu

Kako biste opisali period proveden u Americi?

- Nije bio lak, nisam poznavao nikoga. Bilo mi je teško da se naviknem na njihov mentalitet, bilo je dosta drugačije nego ovde. Ali, nekako sa godinama sve više i više mi je prijao i nekako sam usvojio taj njihov pristup i način razmišljanja. Ipak, drago mi je što sam sada više ovde i da nisam toliko tamo.

Šta vam je bilo najteže?

- Jednostavno što sam bio sam tamo. Dobro, bila je tetka Tanja uvek sa mnom, ali osim nje nisam imao nikoga. Na početku mi je trebalo dosta vremena i dalje mi je bilo čudno. Sada da se češće vraćam, stvarno se osećam kao kod kuće u pravom smislu te reči.

Šta biste voleli da izbegnete od mentaliteta sa Floride?

- Definitivno taj opušteni stav. Da je sve ležerno. Za igru to mi nikako ne odgovara. Vidim da mi ne treba, nego baš suprotno, da igram sa energijom. Mislim da sada sve to pokazujem na terenu, što je za moj tenis veoma značajno.

Više puta ste pomenuli tetku Tanju, koliko je značajna za vas?

- Zaista je bila važna ličnost u mom životu. Ona mi je sve bila tamo, sve je ona radila za mene. Šta god da je trebalo, ona je bila tu. Ne znam kako bi to izgledalo da nije bilo nje, da sam sve ja morao. Sigurno se ne bih tako dobro snašao. Naravno puno toga što sam ostvario je zahvaljujući njoj, što je ona bila tu da pomogne kada je najviše trebalo.

Kako vam je bilo na Akademiji Bolitijeri?

- Tamo sam trenirao od početka i sve što sam usavršio ili unapredio je zahvaljujući njima. Stvarno su mi mnogo pomogli. Bila je baš lepa atmosfera, dok sam još bio mlad. Bilo nas je dosta tamo i nekako smo se svi poklopili, meni je to bio najbolji deo, imao sam društvo. Svi radimo za istu stvar i međusobno se guramo.

Na muci se poznaju junaci, Miša je junački podneo sve to, borbeno i hrabro je preskakao svaku prepreku i počeo da se probija stazama uspeha. Munjevito brzo je upisao ime na teniskoj mapi.

Vaša juniorska karijera je izvrsna i sve počinje na Oranž boulu?

- Da, taj turnir je bio prva velika stvar koju sam osvojio i to me je nekako poguralo za sledeću godinu. Odbranio sam titulu i završio sezonu kao broj jedan. Te uspomene su mi tad jako značile, ali sad kad pogledaš sa ovog nivoa, to ne izgleda toliko bitno kao tada.

Često prelazak iz juniorske u seniorske vode zna da bude nezgodan, kako ste uspeli to da prebrodite?

- Relativno brzo sam uspeo da prođem i imao sam sreće da se ne zaglavim na nekom nivou. Sigurno je da nije lako, jer je ovo skroz drugi nivo tenisa, drugačiji način razmišljanja. Ljudi se mnogo više bore, jer od toga žive. I nije bilo lako na početku da se naviknem, ali nekako postepeno sam dizao nivo igre i prelazio na čelindžere, a kasnije na ATP.

Danas je 22-godišnji Miša, zahvaljujući odličnim partijama širom velikih turnira, ozbiljna pretnja teniskom vrhu. Neizostavni deo slagalice, šraf bez koga mehanizam ne bi radio kvalitetno i na visokom nivou ima jedno ime - David Nalbandijan.

Čarobnjak iz Argentine je Miomiru instalirao novi sklop pogleda na tenis. Kroz tu prizmu danas Miša mnogo jasnije vidi teren, a još bolje ga koristi. On više nije pretesan, pa se ne ređaju neiznyđene greške; već suprotno, grade se poeni, osvajaju gemovi i nižu pobede. Niz trijumfa je sve duži a skok na ATP listi sve brži.

Da nije Nalbandijan vaš trener, koga biste izabrali?

- Iskreno, nemam pojma. On mi je prvi pao na pamet i pristao je odmah, što je bilo neverovatna sreća za mene. David me je pokrenuo da razmišljam u nekom drugom smeru, da vidim šta još mogu da unapredim u svom timu i u sebi. Mislim da bih do svega toga došao, ali mnogo kasnije bez tog načina razmišljanja. Da nema njega, ne znam da li bih tražio nešto.

Da li se vaša saradnja nastavlja?

- Svakako, on je i dalje u mom timu – kratko i jasno je odgovorio Kecmanović.

Mišina karijera je nedavno uhvatila veliki zalet, plasmanima u četvrtfinala američkih mastersa u Indijan Velsu i Majamiju. S obzirom da do kraja godine brani veoma malo poena, nema sumnje da se od njega tek mogu očekivati i odlični rezultatn i uspon na svetskoj listi.