JUNAK PLASMANA ORLOVA NA SP - Milosavljev: S leđa palo 50 kilograma

Revanš protiv Slovenije, u baražu za Svetsko prvenstvo bila je utakmica „visokog rizika”, za učesnike, gledaoce, sve. Emotivno pre svega, kaže i Dejan Milosavljev, junak tog duela u kome je Srbija obezbedila mesto na planetarnoj smotri dogodine u Poljskoj i Švedskoj (11-29. januar).

- Kad smo pobedili, svi okolo, saigrači, pa i sam sam to osetio, kao da smo s leđa skinuli 50 kilograma tereta, prodisali, pojavio se osmeh istinske radosti, jer ta tri dana između dve utakmice u Kragujevcu bila su preteška. Imali smo tri razlike iz prvog meča, a rukometu to nije ništa. Kad sam bio u Vardaru, pobedili smo Seged u Skoplju osam razlike, u Segedinu smo gubili devet na poluvremenu. Dakle, reprezentacija poput Slovenije koja igra brzo, s odličnim krilima, mogla je to da reši za 50 sekundi – priča maestralni Milosavljev.

Posle okršaja u prepunom Jezeru rekli ste da nikad niste bili srećniji u reprezentaciji?

- Bio je poseban momenat jer dugo nisam igrao u Srbiji, bar ne pred publikom. Poslednja dva prvenstva su me povrede i korona udaljili od reprezentacije. Sve se to bilo skupilo tako da su želja i emocija bili toliko veliki da sam morao da dam celog sebe. Pogotovo jer su na tribinama bili supruga sa sinom, familija iz Dolova koja nema često priliku da me gleda uživo u reprezentaciji. To je bio još veći motiv.

Jedna od pesama koje su se, kad je već posao sa Slovencima bio završen, bila je i „Jutro je”. Čuveni hit Nade Topčagić uz koji je Zlatan Ibrahimović izašao na scenu San Rema.

Ima li u tom kakve simbolike za reprezentaciju, rukomet u Srbiji?

- Jutro, znači svanulo je, sunce je ogrejalo…

Dejan potom objašnjava kako se i ta pesma našla među onima koje su se čule s razglasa u hali:

- Trebalo je da odredimo desetak koje će se puštati, pa smo odabrali one što ljudi znaju, što sami slušamo. Zajedno smo birali…

Timski duh je i tu u prvom planu, ono o čemu govorite već neko vreme, a ta energija zajedništva se prenosi i na teren?

- Najbitnije je da svaki momak koji se nađe u reprezentaciji, bez obzira da li na kraju bio u sastavu za utakmicu, ili ne, igrao minut ili 60 se oseća kao deo celine i nije ništa manje vredan od bilo kog sa dužim stažom. Trudimo se, a tako i treba, da svako bude poštovan bez obzira da li igra za Barselonu ili na primer Rudar,. Svi treba da budemo jedni drugima jednako važni. U ovom sastavu je to tako, svaki igrač ima osećaj da doprinosi timu i da je s razlogom tu. To je najvažnije. Iz mog ugla gledano je tako. Nikad ne bih dozvolio da imam bolji tretman od nekog golmana koji brani u Srbiji. I ja sam prošao kroz tu ligu, odatle dolazio u reprezentaciju… Velika je stvar što se na tako zdravoj osnovi gradi ova ekipa i što je na dobrom putu.

Dešavaju se nesuglasice, kao i u svakom radnom okruženju, ali…

- Samo kad je igra u pitanju. Tako i treba da bude, svi želimo da to što radimo bude kako treba i onda je poštenije tako, da bi nam sutra bilo bolje. Van terena smo porodica, ali sasvim je zdravo da malo i zavarniči umesto da se pojavljujemo kao na pisti, svako svakog mazi. Na treningu dolazi do ozbiljnih duela, vatre, koja treba da postoji u svakom timu, ali u suštini se poštujemo.

Sa terena gledano, koliko su dve pobede nad kvalitetnom Slovenijom, velika stvar za naš rukomet?

- Uoči tih mečeva slušao sam ocene da je Slovenija favorit, da ima kvalitetnije igrače. Protiv svih tih momaka sam igrao u klupskim takmičenjima, poznati su mi njihovi kvaliteti. Ali, kad je sve prošlo još žalije mi je što protiv njih nismo dobili priliku da igramo pre dve godine, u baražu za prethodno Svetsko prvenstvo, već je usred korone procenjeno da smo autsajderi i Slovenci su bez borbe otišli u Egipat. Sad smo potvrdili da je to bila greška. Ako ništa bar nas lišiti mogućnosti da na terenu pokažemo ko je bolji, a za našu Srbiju bi još jedno veliko takmičenje značilo mnogo.

Iako o tome nisu govorili pre baraža, ali i tu se krije tračak motivacije da tako dobro odigraju, pogotovo u gostima:

- Utakmicu u Celju smo doživeli kao da je poslednja. Nismo uopšte razmišljali o tome da je revanš u Srbiji, dok nismo završili posao u Zlatorogu. Na kraju nismo bili ni zadovoljni rezultatom u odnosu na to kako smo igrali. Prvi ja, nisam ni branio celu utakmicu…

Zbog povrede kolena…

- Na prvom šutu, na početku meča, me zabolelo koleno. Bio je jak bol, ali sam izdržao poluvreme jer mi je bilo glupo da izađem u prvom minutu. Posle smo se konsultovali, odlučili da nastavi Cupara, koji je izuzetno kvalitetan golman. Nismo znali kakvo je stanje s mojim kolenom, pa je bilo bolje da se odmorim za sledeću utakmicu nego da nastavim i da se nešto pogorša. Hvala Bogu da je bila dobra procena…

A, onda ste u Kragujevcu, zasijali u punom sjaju, 16 odbrana, uz odbranjen sedmerac, postignut gol…

- Bila je to moja najbolja utakmica u reprezentaciji

Na neki način satisfakcija i za činjenicu da zbog koronavirusa niste bili u prilici da pomognete na Evropskom prvenstvu?

- Dobio sam pozitivan test 8. januara, ujutru, a se 10. putovalo u Segedin. Bilo mi je mnogo teško. Mislio sam da sam neki maler, prvo koleno, pa korona, pa opet koleno…Ko zna šta će još da mi se dogodi. Kao da me sve vreme nešto „udaljava“ od reprezentacije. A, zbog Evropskog ostaje žal celom timu jer nismo mogli da pokažemo koliko vredimo.

Svetsko je prilika da to ispravite?

- Nadam se samo da ćemo biti zdravi. Igramo u dobrim klubovima, imamo važne uloge, dakle, sve uslove da i u reprezentaciju prenesemo taj žar, samopouzdanje – kaže 26 –godišnji čuvar mreže Bundesligaša Berlina koji u riznici klupskih trofeja već ima Ligu šampiona, priznanje za najboljeg golmana ovog takmičenja. Laureat je i Žurnalovog izbora za igrača protekle godine. Dolazi vreme i reprezentativnih ostvarenja…