PENAL: Povratak otpisanih

Piše: Zoran STOJADINOVIĆ

Tomislav Sivić.

Preuzeo je Novi Pazar u naizgled bezizlaznoj situaciji, neposredno po nastavku šampionata u kojem je Plavima rezervisana karta za niži rang.

Dočekali su ga na nož posle prvih 90 minuta i osvojenog boda u Nišu. Našao se u čudu, ali nije imao vremena za čuđenje jer je posle četiri dana igrao derbi začelja i izgubio usred Novog Pazara od Radničkog 1923 - 0:1. Stigla je giljotina na Marakani – 5:0, zatim samo remi protiv Mladosti.

Činilo se da se njegovoj misiji približio kraj, ali, dogodilo se ono čemu se valjda samo on nadao: pobeda u Subotici, trijumf nad Napretkom u Pazaru, pa još jedan protiv Metalca u četvrtfinalu Kupa...

Prečka je prethodila porazu u Surdulici, ali nova pobeda nad Spartakom probudila je i novu nadu da su čuda ipak moguća. Remi protiv Mladosti nije kiks, međutim, u borbi za opstanak gubitak dva boda je kao smak sveta posle kojeg je usledilo vaskrsnuće u Lazarevcu i nestvarnih - 1:3 uz propuštene prilike za ubedljiviju pobedu...

Novi Pazar i Tomislav Sivić kao da su stvoreni jedno za drugo. U gradu u kojem svi vole fudbal i misle da ga poznaju nije lako biti ni fudbaler, a kamoli trener. Na žalost, od, poslednjih godina menjanih kao na filmskoj traci, malo ko je zavredeo pominjanje...

Sve do čoveka kome su mnoge lađe odavno potonule i koji u srpskom fudbalu zaista jeste jedan od poslednjih Mohikanaca u borbi za ideale, neshvaćen do mere u kojoj se umesto o njegovoj trenerskoj stručnosti – govori o paranoji kroz koju navodno prolazi jer je od čoveka koji je dva puta doveo mladu reprezentaciju do Evropskog prvenstva, a nije je vodio na tim takmičenjima, dospeo u situaciju da miniran sa svih strana, nemajući kud - preuzme da trenira seoski amaterski klub Tisu iz Adorjana...

I čak i sa apsolutnim amaterima dodirne zvezde koje iznad vojvođanske ravnice obasjavaju put kojim hodi. Sve do trenutka dok... Ne , nije to tema za ovu priču iako se poglavlje ponavlja kao iz Mezokovešda kad nije hteo da ispunjava predsednikove želje...

- Nije dobar za saradnju, nije timski igrač – reče jedan čovek jednom drugom čoveku kad ga ovaj upita „zašto ne uzmeš Sivića za trenera“...

Taj koji je dobar za saradnju brzo je smenjen. Treći put u istom klubu...

Pre toga, iako viđen na klupi, nije preuzeo ni jedan drugi klub – uguraše ispred njega jednog drugog trenera, takođe, relativno brzo smenjenog...

Imao je sreću da sačeka poziv iz Novog Pazara i da Pazarci koji se razumeju u fudbal, a ima ih više od onih koji misle da je lopta četvrtasta, shvate šta im je rekao dok je „secirao“ igrački kadar i odgovarao na pitanje koje fudbalere bi iz Srbije doveo u Pazar:

„Ne neću ja da vam sugerišem koje igrače da dovedete, nikad to nisam radio ni u Mađarskoj... Moj princip rada je da vam kažem: potreban mi je štoper visok 185, čvrst vezista koji je odigrao 60 % utakmica, bočni igrač s jačom desnom nogom... i tako dalje, a direktor, predsednik ili ko je već zadužen, treba da ih dovede. Moje je da ih uklopim, pripremim i taktički osposobim za igru kakvu želim. Iza mene ostaje rad, a ne igrači koje bih doveo“.

Reči izgovorene u trencima Pazarovog rezultatskog beznađa, obezbedile su mu apsolutno poverenje svih u klubu i trasirale put do glava i srca fudbalera koje vodi. Delimeđac, Lončar, Joksimović, Pavišić, Islamović Čečerić, Mustafa i ostali, igraju fudbal iz snova novopazarskih ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu.

I svi zajedno žive za svaku novu narednu utakmicu ponavljajući čuvenu rečenicu glavnog junaka kultnog našeg filma:

„Svakoga dana u svakom pogledu, sve više napredujem“...