.jpg)
Dejo, sinonimni nadimak za fudbalske sladokusce bez obzira na klupsku pripadnost; za bogove i za vek vekova! Dejo, svojedobno, najbolja glava međ` ovdašnjim igračima. Loptu je terao bolje no iko, subjektivno rečeno: no ikad.
I, da Dejan Savićević nije na svet došao, Crvena zvezda ne bi otvorila cvetnu epohu, srpski fudbal načinio prevrat u Evropi i u svetu 1991. godine.
Svet, stoga, ne bi trebalo da čudi frenetični aplauz njemu – gromak i trajan - gostiju znamenitog Dragana Stojkovića, autoritativnih svedoka svega vanvremenskog u Piksijevom igračkom i trenerskom opusu iz nedomašivog pera Nebojše Petrovića, juče u gornjoj sali nekadašnjeg Doma sindikata u Beogradu.
Piksi je gazda, vazda
Podsećanje na naš razgovor u „Tempu” od 9. avgusta 1989, u nedelji skidanja sivomaslinaste uniforme i stalnog zaduženja crveno-belog dresa, Deja je malo zateklo pitanje: da li je pre bezmalo 33 godine rekao iskreno ili pragmatično - „Normalno je što je Piksi gazda”.
- Došao je u Zvezdu tri godine pre mene, osvajao trofeje, bio glavni igrač... ja, tek bio stigao...
Da, ali kao zvezda prelaznog roka?
- Dobro... Piksi je prazninu iskoristio u momentu kad Zvezda dotad nije imala previše uspeha u prvenstvu, bio tri godine najbolji igrač. Žao mi je što nije ostao još sezonu, opet, ovi iz Niša kažu: šteta što se nije rodio godinu ranije ha, ha... Tako, nije mogao da ugodi svima.
Pitanje svih pitanja je kako ste obojica uspeli da sputate sujetu izuzetnog igrača i konektujete iz prve?
- Ne ljutite se... Došao sam da vidim drugare, ne da dajem intervjue.
A, kad prepoznatljiv Dejov živac proradi, onda... kraj!
A, Deju konstatacija o neporoznoj ljubavi s Beogradom i Srbijom... nekako bi (ne)prijatna. Otud obzirnost u odgovoru i birane reči, iako vidljivo ganut nesvakidašnjom pažnjom.
- Dobro... ipak, reč je o fudbalskim ljudima, došlim da Piksiju odaju priznanje za sve što je uradio... dosad.
Osmehnuo se karakteristično dopadljivo, nastavio da gleda u plafon.
- Drago mi je... s Piksijem drugujem već trideset i kusur godina. Prezentacija je bila lepa, šaljivo rečeno, knjiga mogla da bude i malo deblja. Biće, nadam se, posle Svetskog prvenstva u Kataru. Srbija, priželjkujem, napraviće iskorak tamo, što je uvek falilo pređašnjim generacijama. Možda je i dobro što se svetsko igra u novembru, a ne u junu.
Zašto?
- Igrači s ovog područja su tad poprilično istrošeni, na kraju autonomije. A, kad „rezervoar” uđe u crveno, valja ponovo pronaći motive da se oktanski napuni, dakle, snagom i energijom. Zato i kažem, termin je okej i poprilična prednost.
Zaparala je uha vaša opaska s bine o nepodleganju euforiji, uoči planetarnog šampionata?
- Narod smo takav, odmah krene preopmistično: kao mi smo nešto. Čudo, u najmanju ruku. Što ne bi bilo dobro, ukoliko bi se s pomenutim sloganom otišlo u Katar.
Šta bi vama bio uspeh srpske reprezentacije na severoistočnoj obali Arabijskog poluostrva?
- Voleo bih da dođe do polufinala, mada je mnogo rano da pričamo o tome. Ligu nacija bi trebalo uspešno okončati, potom odmoriti igrače i pripremiti valjano. Bitno je da budu zdravi i na raspolaganju selektoru, tad Srbija imaće opravdane razloge da očekuje mnogo. Ne da bude svetski prvak, kao što se već piše i priča – s osmehom „a la Dejo” je i zaključio razgovor s nogu, poslednja Zvezdina zvezda.
Ortodoksnim zvezdašima legitimna, začudo ne upravnim odborima i skupštinama od leta 1992!?
Sa Piksijem bismo lakše osvojili Kup šampiona
Dejan Savićević smatra da je knjiga o Piksiju morala da bude deblja, obrativši se izdavaču Manji Vukotiću.
Izvini, ali imaćete priliku da sve popravite.
- Trener Dragoslav Šekularac bio je najdalekovidiji, stavio nas je zajedno u sobu. Između nas nije bilo nikakvog rivalstva, svako je imao mesto u Zvezdi, funkcionisali smo odlično i u reprezentaciji. Naše prijateljstvo traje do danas, trajaće nadam se još dugo. Žao mi je što nije ostao godinu dana duže, osvojili bismo još lakše Kup šampiona. Na sreću navijača uradili smo to i bez njega, a Piksi nam je bio poslednja prepreka sa Olimpikom. Imali smo sreće da ga trener Marselja Gutals nije ubacio ranije, a bio je nadahnut da odigra dobro.
.jpg)
U Italiji 1990. bio za koplje iznad nas
Prisetio se Savićević i Svetskog prvenstva u Italije 1990:
- Bili su to Piksijevi momenti, vrhunac karijere. Imali smo peh da ispadnemo od Argentine, da nije bilo baksuznog, da ne kažem namernog isključenja. Dosta smo dobro igrali i sa desetoricom. Imao sam šansu, prebacio sam gol, kasnije su usledili penali, lutrija. Žao mi je jer taj tim Jugoslavije sa njim na čelu, a bio je za koplje iznad nas, odskakao je od svih nije bilo čudno u tom momentu. Tadašnji Marselj sa predsednikom Tapijem bio je kao Mančester siti danas, najviše je plaćao. Nisu imali dilemu da li da ga kupe. Napravio je dobar potez, ali je imao peh zbog povrede i ona mu je odredila drugi tok karijere. Otišao je posle u Japanu i postao istorijski as u toj zemlji.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
