Kapiten Dubočice traku zamenio za fotelju

Koliko juče spremao se i odlazio do dvorane SC Dubočica, na redovne treninge.

Trudio se da, kao odgovorni kapiten, pozitivno utiče na saigrače, tako da su problemi u radu bili gotovo zanemarljivi.

Od prošlog ponedeljka, počeo je sa adaptacijom na nove prilike: igračke obaveze više nema, vreme, energiju i znanje stavio je u službu kluba, ali kao prvi operativac i direktor.

Zasad će tu funkciju obavljati uz redovne radne obaveze, mada se nameće potreba da se, prvi put u klupskoj istoriji, radno mesto direktora profesionalizuje.

- Na poslove sportskog direktora već sam se privikao. Nije jednostavno razmišljati kao kapiten i sportski direktor, u radno vreme ispunjavati obaveze u biblioteci gde sam zaposlen, a da ne pominjem i porodične, ne male, obaveze. Praktično kao da živim novi ili bar drugačiji život. Ustajem i ležem sa pregledom dnevnih obaveza, a u večernjim satima sledi analiza obavljenog. Znam šta hoću, imam dovoljno energije i ambicija da i u tome budem jednako uspešan, kao i u dugoj igračkoj karijeri - prvi intervju kao direktor kluba, Aleksandar Marinković je prirodno imao sa najuticajnijim sportskim dnevnikom.

Da okači “patike o klin” izabrao je meč protiv šampiona Vojvodine.

Pogled u porodično stablo Aleksandra Marinkovića (44), podseća da je ljubav prema rukometu nasledio od oca Miodraga, prvotimca Dubočice u danima Prve lige SFRJ, na pragu prvog tima je sestrić Marko Stanković, njemu uz rame je i mlađi Luka.

Aleksandrov sin Lazar je za sada isključivo posvećen razvoju i napredovanju u bazenu, a rezultati kazuju kako je plivanje trenutno pravi izbor.

- Nije samo poštapalica da na „mlađima svet ostaje“, a da na „sopstvenim kadrovima pametno rukovodstvo kluba gradi uspešnu budućnost“. Zato i razmišljam o neumitnoj rekonstrukciji kluba i ekipe, koji je uprkos povremenim uzletima i uspesima, kakav je istorijski plasman u polufinale Kupa i odlična organizacija završnice ovog takmičenja u Leskovcu, izneverio očekivanja. Igrački nismo uspeli da ostvarimo rezultatski podvig, ali smo kao organizatori zavredeli priznanja i pohvale. Vraćam se na mlade: biće mi najveća briga. Ne smemo dozvoliti da našim skautima promaknu najveći talenti od Vranja do Niša i od Vlasotinaca do Prokuplja. Leskovac i Dubočica 54 moraju ostati lideri kvaliteta rukometnog sporta na jugu Srbije. Znam da je to lakše reći, ali ćemo se sa predsednikom Srbislavom Nešićem i klupskom upravom, uz veliku podršku gradonačelnika dr Gorana Cvetanovića, potruditi da smenu generacija izvedemo bezbolno, da se u dugoročnom programu rada opredelimo za kadrove koji će proći nekada čuvenu leskovačku školu rukometa. I već od danas najavljujemo: od 1.juna ponovo ćemo okupiti naše darovite momke rasute po brojnim klubovima, da im pružimo priliku za druženje, održavanje forme, zašto ne i napredovanje. Na tom letnjem okupljanju biće mesta i za ostale igrače za koje ocenimo da treba da ostanu za narednu sezonu. Pandemija nam je oduzela previše vremena da ne bismo primetili kako nam je koronavirus značajno poremetio rad, spremnost pa i rezultate.