Vasilije Micić - Isti, poseban, slobodan, samo svoj

Nije to bio lagan put. Naprotiv! Da bi ga prošao morao je da preskoči mnoge prepreke. Ali, nije odustajao. Kada se nekima činilo da dalje neće moći, nalazio je načine da nastavi. Čak i ako je to značilo i povratak dva, tri ili četiri koraka unazad.  On je zapravo sve vreme koračao napred! Putem koji ga je odveo do najviših visina.

Sada je tamo gde su svi „videli” da će da bude još dok je bio klinac. Sada je – dvostruki uzastopni šampion Evrope. Dvostruki uzastopni MVP završnog turnira Evrolige. Sada je igrač kome se dive svi. Bez koga Efes ne može. Igrač kome se veruje. Što mu – kaže – posebno znači.

Ipak – i dalje je skroman. Možda i previše. S obzirom na sve što je postigao.

- Iskreno, biti previše skroman... – skoro da se začudio na tu konstataciju i dalje držeći u rukama priznanje koje je „materijalni dokaz” da je bio (opet) najvažniji igrač u pohodu Efesa na krov Evrope.

Ne može se biti „previše skroman”. Posebno jer...

- Ne znam kako to da opišem osim da sam ja stvarno ovakav – uzvratio je momak koji je poslednjih godina definitivno obeležio evropsku košarku.

Vasilije Micić!

A on je takav da će se u trenucima kada je ostvario jedan od najvećih uspeha u karijeri, setiti i dana kada nije sve išlo kako treba. Svega što je morao da prođe.

- Od trenutka kada sam imao taj neki, kako da kažem, pad u karijeri, posle Bajerna i Zvezde, shvatio sam da nemaš baš ništa od toga što ćeš biti, u neku ruku, arogantan.

On je na vreme shvatio nešto što mnogi mladi igrači nikako da prihvate. Pa neka ovo bude nekakva njegova poruka svima njima.

- Ceo život sam bio klinac koji je talentovan, koji obećava. A onda sam shvatio... Šta i kome obećavaš, ako to ne pokazuješ na delu.

Tu dolazimo do onih „dva ili tri koraka unazad”. Kako su neki protumačili njegovu odluku da ode u Tofaš.

- Kada sam doneo tu odluku, shvatio sam da biti skroman ne znači i lažno biti skroman. Već, iskreno! I truditi se da budeš takav svakog dana. Ja nisam danas ovakav, već je tako dugo godina. Samo što se ne predstavljam u javnosti mnogo. I tu sam shvatio da moja privatnost vredi mnogo više, nego konstantno biti u javnosti. I tako ću nastaviti da radim dokle god se osećam da uživam u tome.

Na fajnal-foru u Beogradu, gde je ponovo krunisan kao aposlutni vladar Evrope, Micić je očigledno dosta uživao. Dok je igrao, a onda i dok je sa saigračiam pevao i slavio. Međutim, dok je sumirao utiske, na njegovom licu najviše se čitao – umor.

- Momci iz Reala su bili jako agresivni na nama bekovima. Očigledno su hteli da nas izmore. Ali nisam odustajao od svoje igre, ostao sam miran, šta god da se dešavalo. I srećan sam što imam ovog dečka iza – rekao je pokazujući na Šejna Larkina.

Jer...

- Srećan sam jer i on  ume da preuzme odgovornost i konstantno odvlači pažnju sa mene. Onda mogu da se odmorim, pa da na kraju i ja preuzmem odgovornost.

I – reši dve najvažnije utakmice u sezoni. Pa i da klubu za koji je malo ko verovao da je sposoban da na najvišem nivou postane „trofejni”, donese drugu titulu prvaka Evrolige. Iz trećeg uzastopnog finala!

Nije bilo dramatično kao u polufinalu, kada je trojkom u poslednjoj sekundi odveo Efes u finale. Ali, Micić je i protiv Reala trojkama lomio protivnika. Ubacio je četiri. Dve neverovatno važne u poslednjem periodu. Šta je to što čuva u srcu pa je sposoban da ubaci tako velike šuteve, upitan je. Uz mešavinu osmeha i uzdaha, odgovorio je.

- Ne čuvam ništa. Prazan sam. Ali, ne mislim to u lošem smilu, već u dosta dobrom.

Jer...

- Svi vi ste ovde da pričate o mojim igrama. Ali, ja generalno ne razmišljam toliko o tome. Samo igram. I u tim trenucima ne razmišljam. Tako je bilo i u polufinalu kada sam uzeo taj poslednji šut. Nisam znao ni koji je rezultat, ni koliko je vremena ostalo... Jer, to je način kako ja igram poslednjih pet godina.

Kaže – isto je bilo i u finalu.

- Osećao sam da smo tu negde. Utakmica je bila izjednačena. Samo je bilo važno da ostanemo smireni do kraja.

Uostalom...

- Uz sve te velike šuteve, mislim da je važno bilo i to što smo odigrali sjajnu odbranu. Zaustavili smo Real jako dobro. Svaki igrač je dao dovoljno da bismo pobedili ovo finale.

Još jednom se vratio na šut za pobedu protiv Olimpijakosa, u polufinalu. Iako on – što je i sam priznao – nije video loptu u košu, drugi član tog čudesnog bekovskog tandema Efesa – Šejn Larkin – više puta je ponovio da je znao da lopta ulazi.

Vasa se na to prvo nasmejao, pa dodao...

- Šutnuo sam neki čudan šut. Nešto sam zadržao loptu.

Ponovio je nešto što je mnogo puta kroz razgovor provukao.

- Ja stvarno ne znam da opišem nijednu svoju utakmicu. Stvarno nemam plan ni pred jedan meč. Svaki igram drugačije. I svaki put se trudim da budem u tom trenutku. Jer, mislim da je tako najteže da se igra protiv nekoga. To sam osetio kada sam bio mlađi u duelu sa nekim igračima. Uvek sam se pitao šta je to toliko posebno.

Tajnu je otkrio kada je i sam igrački sazreo. 

- Posebno je biti kreativan u datom trenutku!

On je u mnogo trenutaka, ne samo na turniru u Beogradu, bio i te kako kreativan. I poseban.

Još malo o toj trojci...

- Ne bih umeo da je opišem. Larkinu je delovalo dobro, meni nije. Ali, sam na kraju uzeo dobar šut. Kao i u finalu... Uopšte nisam imao predstavu da dajem toliko poena. Na kraju, drago mi je zbog toga.

Zastao je... Za trenutak tražio reči, da bi opisao sebe.

- Nemam ja preveliko mišljenje o sebi na taj način, osim da sam srećan što uvek imam motivaciju da uvek igram iznova. I iznova.

Tako da je već posle nekoliko minuta već bio „zaboravio” i onu trojku kojom je „poništio” dosta važan dalekometni hitac Gebrijela Deka, a nije se setio ni dodavanja za zakucavanje Tibora Plajsa...

- Ja to stvarno čitam u sekundi. Ne pripremam se uopšte za utakmicu. Dođem, odigram, završim i ide sledeća. Tako je svaki put poslednjih godina. Mislim da to daje najveće rezultate. To je i razlog zašto sam ja ostajao sve ove godine ovde.  Osećao sam podršku trenera. Čak i greške koje su očigledne i koje pravim, on ume da istrpi i sagleda širu sliku, a to je generalni utisak moje igre. A generalni utisak je mahom bolji nego lošiji. To mi je jako drago i znači mi. Ali, generalno, da sada komentarišem detalje iz igre, stvarno ne mogu.

Jer...

- Ja to čitam u sekundi, pa kako bude. I sve drugo što bih rekao, bila bi laž. Zaista igram u trenutku. I kada dam sedam ili tri poena, ja sam dao svoj maksimum. Suština je da dam uvek svoj maksimum, pa kako bude.

Jedno sigurno zna. I ponosan je na to.

- Uložio sam mnogo rada u ovo. Gde god sam bio, uvek sam se trudio da, u najmanju ruku, budem najveći radnik. Ili da pratim nekoga ko je vredniji od mene. Znam da se sve to vraća kad tad. I vrlo sam strpljiv kad čekam rezulate. Sada se vratilo – poručio je Micić. 

I te kako se vratilo!