SLOBODAN NIKIĆ - Rekorder sa tri svetska zlata

Razgovor sa Slobodanom Nikićem zakazan je pre nekoliko dana. Pronašli smo ga u Njujorku gde je držao kamp. Jedan je od najomiljenijih predavača američkim mladim igračima.

- Sada putujem za Budimpeštu, javim se kada dođem u Segedin.

Tako je i bilo. Juče, pre utakmice sa Australijom Nikić je došao u hotel da vidi Savića i igrače. Zašto je baš sada zanimljiv, zato što je jedini igrač na svetu koji je osvojio tri zlatne medalje. Uz sijaset drugih, ima ih oko 30 sa pet evropskih zlata, jednim olimpijskim, dva Svetska kupa , devet Svetskih liga plus odličja manjeg sjaja. Rekorder će ostati i posle ovog takmičenja jer igrači koji su osvojili po dva zlata ne igraju više.

- To su brojke, daleko je lepše da su osvojene i da su to bili nezaboravni dani u svakom pogledu. U Kazanju sam saznao da sam jedini sa tri zlata i eto to još traje. Nije ni bitno kada će neko da me stigne – kaže Nikić.

U reprezentaciju je ušao 2003. na EP u Kranju, oprostio se na Olimpijskim igrama u Riju. Preskočio je zbog povrede samo Igre u Pekingu. Posle bronze u Barseloni stiglo je prvo zlato u Montrealu 2005.

- Nisam imao neku veću ulogu sa 22 godine. Zloković je dugo bio povređen, na kraju je ipak igrao. Nama je bilo najvažnije da se revanširamo Mađarima za poraz u finalu Olimpijskih igara 2004. Nesrećno smo izgubili, dugo tugovali i čitav turnir smo se spremali za odlučujući meč. Uspeli smo, Danilo Ikodinović je odigrao partiju života, po njoj se i danas zna. Šefik bio odličan, sećam se kako smo se na kraju vraćali u odbranu da sprečimo kontru koju je presekao Vujas. Tada nam je pao kamen sa srca.

U Melburni dve godine kasnije Srbija je bila četvrta ali je zato, u Rimu 2009, jedna nova generacija najavila vladavinu svetskim vaterpolom.

- Rim mi je i danas u srcu, bio je to prvi pravi nastup nove generacije. Imali smo nestvaran put do zlata. Prva nedelja slaba a posle smo se digli i kroz pakao stigli do trona. Pobedili smo domaćina Italiju pred šest hiljada ljudi, pa u produžetku olimpijskog šampiona Mađarsku, pa svetskog vicešampiona Hrvatsku i na kraju u petercima Španiju koja nas je pobedila na startu. Mogli smo i ranije da rešimo meč ali, kao da je bilo suđeno da Mića Aleksić da gol za svetsko zlato.

Do trećeg zlata se čekalo šest godina. Pre Kazanja srebro u Šangaju, pa šamar sa sedmim mestom u Barseloni.

- Nama je bila zapravo najvažnija 2014. Da se vidi ili jesmo ili nismo. U tri finala smo pobedili Mađare. Pre Kaznja smo obezbedili olimpijsku vizu u Bergamu i bili potpuno rasterećeni. Videlo se koliko smo dominantni, poredili su nas sa rukometašima Francuske. Ne znam da li je iko tako ubedljivo osvojio zlato sa ubedljivim pobedama u polufinalu sa Italijom i finalu sa Hrvatskom 11:4. Ta se priča završila 2016. osvajanjem Rija. Gocić i ja smo se povukli a ekipa je nastavila sa vrhunskim rezultatima.

Kao uspešan trener Vašaša, treći u prvenstvu Mađarske odlično zna šta se događa u srpskom vaterpolu i koliko vredi ovaj tim:

- Presrećan sam kako izgledaj. Na pravi način ti mladi igrači predstavljaju Srbiju. Imaju sreću što ih vodi Dejan Savić. Sada kao trener shvatam neke njegove poteze. Baš ga pratim. Imaju igrači sreću što ih je hrabro gurnuo u vatru, na ozbiljno takmičenje. Malo sam strahovao od Amerikanaca ali je sve završeno kako treba.

Nikić, razumljivo ne krije naklonost srpskom timu.

- Naravno, pa kome ću i verujem da to isto rade i svi moji drugari koji su se oprostili. Ne trebaju nam poređenja sa 2016, pa sa Tokijom i svi osećamo da smo deo priče. Neka nastave da igraju kako znaju i to će biti dovoljno da svi budemo zadovoljni.

Došli su tada Savić i igrači, srdačni susreti, kratke priče i najlepše Bobine želje srpskim igračima da budu kako treba.