Šta je nedostajalo Srbiji protiv Hrvatske: Želja ostala pored bazena

Biće vremena za analizu, ali i prvi zaključci vezanih za neuspeh Srbije od Hrvatske u četvrtfinalu Svetskog prvenstva su jasni.

Poraz je zaslužen iz prostog razloga, što je protivnik, mada oslabljen neigranjem odličnog Burića, VIŠE želeo pobedu.

Koliko god to čudno zvučalo, Srbiji je motiv ostao pored bazena. Naravno niko ne spori borbenost, pokušaje da se rival stigne ali... To ali je u činjenici da je Hrvatska Srbiju dobila kao ekipa, da je Srbija snagom pojedinaca donekle parirala protivniku koji je sve vreme igrao timski, ne posustajući ni kad je Srbija opasno pretila.

Možda je neigranje Burića skupilo Hrvate. Možda, tek svi su se upisali u strelce, imali golmana koji nije imao spektakularan procenat odbrana (50 odsto) ali je Popadić branio baš kada je trebalo. Od početka lošim šutevima lako se razbranio i posle toga bio vetar u leđa svojim igračima.

U trećem delu za dva minuta Hrvatska je došla do 8:5. Za tih osam minuta komšije su imali osam puta igrača više i peterac. Nije to kritika suđenja, kriterijum je bio identičan. Kritika je samo na našu realizaciju, na odbranu koja je kako je vreme prolazilo bila sve poroznija, još kada je i Mitrović ostao bez snage. Protivniku je posao olakšan.

Srbija je drugi put na Svetskim prvenstvima bez medalje. Ni sada kao ni pre tri godine u Gvandžuu nije bila sigurna, ali se očekivao u meču obično nazvanom prvim finalom, da će dati mnogo više da bi se tada i pored poraza moglo pošteno pogledati u ogledalo.

Toga nije bilo. Sa tremom, sapeti, bez razloga sami opterećeni značajem meča igrali su slabo, u kontra ritmu. Ne treba da se potceni činjenica da ovaj sastav nema zajedničko iskustvo igranja ovakvih mečeva. Tačno i druge selekcije menjaju tim, ali ih ne prati pedigre dvostrukog olimpijskog šampiona.

Rano su Srbi pokušali da individualnim rešenjima traže priključak za voz, ali je taj poslednji vagon već bio otišao. Jakšić u drugoj i Mandić u trećoj su gurali, međutim podrška sa strane je izostala. Sa igračem više videli smo početničke greške, sa igračem manje Hrvati su lako dobijali prostor da cepaju mrežu.

Pogađali su svaki drugi šut, ponovimo, svi se upisali strelce, za razliku od naših šutera pa je Mandić bio prinuđen da od 32 ukupna udarca uputi čak 11, skoro tri po četvrtini.

Možda je i pogrešno reći, ali kao da duh velikana srpskog vaterpola i dalje lebdi iznad glava nove reprezentacije. Koliko god se Savić trudio da priča kako je prošlost - prošlost, kako je ovo najbolje što imamo i javnost, ali verovatno i vaterpolo krugovi u novom timu traže način za poređenje sa prethodnicima.

Potpuno pogrešno. Ovo je srpska reprezentacija koja će iz takmičenja u takmičenje biti bolja. Posebno kad se shvati da treba da igra slobodno, iz sve snage, sa jakim međusobnim bodrenjem, kolektivno sa borbenošću i željom da se anuliraju nedostatci u igri i posebno kada se shvati da su rad i vreme, ali pre svega vera u sebe najveći saveznici ekipe.