U RAŠLjE: Živela priroda

Piše: Svetlana Vujčić

Najpre zato što i nisu najbolji na svetu, a odmah potom zbog toga što nikako ne bi valjalo da su šeici iz najbogatije zemlje na svetu dokazali da se baš sve i svako može kupiti. Dovoljne su sudije za mečeve sa Nemcima i Poljacima. Osim ako im ovi nisu izašli u susret iz emotivnih razloga, na primer zbog rođačkih veza.

Ali, uprkos tom okrutnom prikazu sile i moći, priroda je (nikad na većim iskušenjima), još jednom trijumfovala i odbranila ljudsku čast. Hvala joj na tome.

Kako?

Tako što su Poljaci ipak osvojili medalju, bronzanu. Lično su je izvajali sa svojih deset prstiju, uprkos svim otežavajućim faktorima (Nikolić i Stojković u meču sa domaćinom). Baš im je mesto tu gde jesu. Odlični su, dobro skockani od fantastičnog Biglera sa ubitačnim Šibom na desnom beku i Šmalom na golu. I jesu bolji su od žilavih i izvikanih Španaca.

Ali, toliko im još toga nedostaje (viši nivo snalaženja u odsutnim momentima, savršenija tehnika…) da ne bi bilo ni fer da su sjajniji.

Dobro je imati prostora za napredak, kao što je fenomenalno i kad se trud isplati.

Španci već duže vreme prolaze na staru slavu pa je ovo pogodan momenat da očiste i redove i glave. Pali su na onome što su i uveli u rukomet. Prljava igra pali samo u kombinaciji sa kvalitetom. Baš kao kod Francuza.

Šta reći o famoznim Trikolorima, a ne ponavljati utiske s prethodnih takmičenja. Nije sigurno da li igraju najbolji rukomet na svetu koliko su najbolje ukomponovani, i mišićno i mentalno najsnažniji i što, kao niko cepaju u odbrani. Niko je tako dobro ne igra.

Jači od ostalih su i za gladijatora Nikolu Karabatića. Da se smrzneš kad taj gorostas nagrne onako ljut, pa još sa onom plavom maskom za zube, da se čovek strese gledajući ga i preko monitora (na žalost našu kompletnu televiziju uopšte nije interesovalo Svetsko prvenstvo u rukometu), kamoli uživo.

Na usporenim snimcima se lepo videlo kako redom zaziru od njega, kako ga protivnici uplašeno gledaju kad raširi ruke k`o maljeve (a tek u odbrani!) i urlikom ranjenog borca proslavlja važan pogodak, ali i kako takav zanos pokreće i njegove saigrače i čini ih boljim nego što jesu. To je pojedinac koji donosi prevagu, zlato. Niko mu ravan nije.

Zašto?

Zato što je uz svu tu silu, masu i brzinu, koja danas odlikuje mnoge aktere, prepametan igrač, zna rukomet u prste i ume s njim. Opet hvala prirodi, i rukometu je odbranila čast, jer snaga ne „radi“ bez inteligencije, šmeka i šlifa.