Sećate li se Ratka Svilara? Lekari su mu zabranili bavljenje sportom i drugim fizičkim aktivnostima, ali njegova upornost donela mu je karijeru vrhunskog golmana. Crvenka, Vojvodina, Antverpen i devet utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Karijeru je završio u 47. godini i svrstao se među najbolje golmane Jugoslavije.
Bio je fudbalsko čudo, bravurama je pobeđivao rivale, najveće asove nekadašnje Jugoslavije, bio jači od bolesti koja ga je neretko natkrivala kao zla kob.
Otac mu je Ličanin, majka sa ponosne Kozare, a on je rođen u Crvenki 6. maja 1950. godine.
- U rodnom mestu sam išao u školu, počeo da treniram. Crvenka je tada bila drugoligaš, a ja njen pionir. Nije bilo kao danas što klubovi imaju ko zna koliko selekcija, petlića, mladih igrača... Sa 11 godina sam prvi put bio na terenu. Očev prijatelj bio je u klubu, došao sam na trening i od svoje garderobe napravio improvizovane stative. Ljuba Popović šutirao je, a ja branio. Trener me je pozvao i tako sam počeo da gradim karijeru – kaže Ratko Svilar.
Sin Mile bolji od mene
Ratkov sin Mile takođe je golman. Ovog leta je iz Benfike prešao u Romu, a pričalo se da mu srce polako osvaja Crvena zvezda, da bi mogao stati na gol Beograđana, ako Milan Borjan ode itd. Govorilo se da ga je selektor Dragan Stojković Piksi ubedio da nakon svih mlađih selekcija Belgije, ipak, bude golman A reprezentacije Srbije.
- Mile je bolji od mene! Ako bi se uporedili počeci obojice, opet je on u prednosti. Branio je za sve mlađe selekcije Belgije, ali se opredelio za seniore Srbije, branio je poluvreme protiv Katara. Ne znam kako se pojavila priča vezana za Zvezdu, kontakta nije bilo. Zvezdaš sam, inače, ali navijam i za Partizan u Evropi. Voleo bih da Mile jednog dana brani u Partizanu - podvlači Svilar senior.
Izrastao je u golmana, pa su počele zdravstvene nevolje, operativni zahvati i zabrana lekara, da za njega fudbal više ne postoji. Ratko Svilar je ,ipak, ostao u igri njegovog života.
- Do prve operacije došlo je u 12. godini. Išao sam iz škole, pao je sneg, mi deca se silno radovali, a mene zaboli stomak. Majka me odvede kod lekara opšte prakse, ovaj mi da pogrešnu dijagnozu i naglasi kako sam se najeo snega i prehladio stomak. Posle pet dana došao je drugi lekar i konstatovao da je puklo slepo crevo. Dobio sam trovanje stomačne duplje, operacija je trajala pet časova, jedva sam ostao živ. Drugi put, kad sam sa 19 godina radio s prvim timom, bio sam na pripremama Crvenke u Metkoviću. Nekih šest dana ležao sam u hotelu, bio tvrdoglav i nisam želeo da idem kod lekara. U povratku su me u Sarajevu izneli iz vagona, završili smo u bolnici „Koševo”. Tu su ustanovili da mi je puklo crevo, dobio sam ponovo sepsu trbušne dublje, operacija je trajala pet i po sati, a kasnije su mi rekli da ne smem imati fizičke napore, niti bavljenje sportom. Zapretio sam ocu da ću se ubiti ako se budem morao odreći fudbala. Svi su me ozbiljno shvatili.
Jedno stablo, jedna topola, doprinela je da uspe u najpopularnijem sportu.
- Između Crvenke i Sivca je sedam kilometra. I bilo je jedno stablo topole. Vozio sam Fijat 1300 i zapretio da ću udariti u ogromno stablo. Kako je moj otac bio dobar sa predsednikom kluba, dogovorili su da odemo kod istih lekara u Sarajevo. Tamo su mi dali negativan odgovor, onda smo otac i ja potpisali da igramo na moju odgovornost. Tako je moralo u Jugoslaviji, a u Belgiji niko me i ništa me o tome nisu pitali.
Malo je nedostajalo, pa da gospodari golom Partizana, ali do toga nikada nije došlo. Odveo ga je Vujadin Boškov u Vojvodinu, a i ona je bila u modi, tu odmah do „velike četvorke”.
- Trener Partizana bio je Velibor Vasović. Pitao je za mene i ja dođem na dogovore. U klubu iz severne pokrajine bio je veliki Vujadin Boškov, a Zec je sedeo na klupi. Načelnik pokrajinske policije bio je i prvi čovek Lala. On se pitao, nisu me pustili u Partizan, završio sam u Vojvodini i tako je sve teklo - obrazlaže Svilar.
Izvanrednog sportistu svako želi, pa i njega u trenutku kad je Ajaks sve činio da pređe tamo, Novosađani jednostavno nisu dali.
- Otišao sam, uz odobrenje, u Ameriku na par meseci, ali sam pre toga morao da potpišem ugovor sa Vojvodinom na pet godina. Kad me Ajaks želeo, bio sam vezan za Novosađane. Tražio sam određeni novac, a oni mi dali 50.000 više. Kad sam pošao u Amsterdam pustili su me, ali je predsednik rekao da mogu da idem, ali da ne smem da potpišem. Otišao sam i potpisao, kad sam se vratio, u Novom Sadu su bili ljuti, nisu hteli ni da čuju. Na kraju su me pustili, ali u Holandiji izašao novi zakon oko transfera igrača. Ne može da se uzme iz istočnih zemalja tri Poljaka, Mađar i ja. Sve je propalo.
Volim Crvenku i Novi Sad
Crvenka, najveće selo u Jugoslaviji, bilo je veliki sportski centar. Ratko Svilar je tu počeo i uvek se rado vraća.
- U Crvenki i danas imam dosta prijatelja. I Novi Sad volim, i tamo imam dosta drugara. Tamo sam proveo osam godina. Supruga mi je iz Trnova kod Sarajeva, pa mi je i tamo lepo. Odemo nekada u Poreč, ali i u Crnu Goru.
Završio je u Antverpenu. Tamo je sa 42 godine podigao pehar pobednika kupa, karijeru je završio sa 46 leta, a u 49. godini molili su ga da se ponovo nađe na golu.
- Ispadali smo iz lige. Bio sam pomoćni trener, a prvi trener bio je Nemac Žorž Kesler. Prvi golman Aleksandar Klak iz Poljske polomio je prst, njegova zamena u tom trenutku nije odgovarala zadatku. Pitali su me da stanem na gol. Bio sam u dobroj kondiciji. Međutim, imali smo devet bodova iz 17 utakmica. Procenio sam da ispadamo, a da zdravlje može da zataji i dva dana pre utakmice donesem odluku da je najbolje rešenje da odbijem ponudu.
Imao je strašan peh 2009. godine, umalo da jedan požar plati glavom.
- Bilo je lepo vreme, sin sa osam godina bio je na treningu u Beršotu. Tu su bili supruga, kćerka i svastika. Raspalio sam roštilj na gas. Da li je stradalo nekakvo crevo, šta li je, izbio je požar. Nagutao sam se dima, zadobio sam opekotine. Vatrogasci su ugasili požar, ali je kuća izgorela skoro u celosti. Kćerka Dunja me nagovorila da idem u Dom zdravlja, odvezli su me u bolnicu u Brisel, tamo sam bio u komi četiri dana, onda operacija na rukama. Preživeo sam, ipak, kuća je ponovo podignuta i obnovljena i sada živimo u njoj – pojasnio je Ratko Svilar.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
